Tja. Samo mi se spava. Pokušavam dostojanstveno držati glavu koliko toliko ravno ali ona pada . Svako malo mi padne. I tako to od jučer. Oči držim otvorenima snagom volje. Nije da sam neispavana nego ovo vrijeme. Tlak. Sanjarim o krevetu. I meni u njemu. Sanjarim kako spavam danima, a nitko me ne dolazi buditi. Jezikom u uho. Ili jezikom po nosu. Nitko mi ne laje kad smatra da sam već previše spavala. Direkt u uho. Laje mislim. O tome eto sanjarim. Zatim sanjarim o jednoj dobroj osobi koja bi rekla "daj mi ta dva prekrasna psa na par dana plizzzzzzz". Ono pliz bilo bi toliko uvjerljivo da bih ja napravila tu tešku žrtvu i svoja dva psa dala bih u te dobre ruke. Na nekih par desetaka godina. I duže ako treba. Još malo pa idem kući. Gdje me čekaju komada 3. Jedan bolestan, šmrcav, zakašljan, čajopijac. Dva gladna. I željna šetnje. O svijete.... Odo na pusti otok. |