|
U mom novo starom naselju nas troje istražujemo okoliš. Jučer smo se obukli i krenuli u malo podužu šetnju, koju usput rečeno vodi Mala Pasica, jerbo mi je autoritet pao na nulu. Pak dok ja vičem "čekaj" ona prelazi. Cestu mislim. Možda nešto krivo govorim? Možda ona misi da čekaj znači idi a idi čekaj pa ti znaj. Uglavnom ona nestane. Sad ok. Stvar je u tome da ju ja ne želim držati na lajni. Ni Mali Pas nije na lajni neće bit ni ona, tako se ja nešto mislim. Još je mlada, moram ju naučiti. Nema lajne u našoj kući i bok! Nnnda. Stoga ona vodi a mi to dozvoljavamo. Idemo za njom po blatu i šikarju i samo se pogledavamo. Mali Pas i ja. Ono, pogledavamo se pogledom "a jel luda". Onda se opet pogledamo pogledom "ona je stvarno šašava". Ali joj dopuštamo. I tako hodamo mi, kadli stane jedan auto. Stane. Otvore se vrata. Kaže čoek "je li to vaša pudlica?". Meni se noge odsijeku, o nekoj kazni promišljam, "nema lajnu, ajme sad će mi kaznu naplatit. Zbogom cipele. One neke. Koje ionako neće biti. " Kažem "je". "jel muško?" "je" odgovaram panično razmišljajuć da ću dobiti kaznu i za jednog i za drugog, lajna mi je doma, nemam ju uopće sa sobom, ne mogu se izvuć. "Koliko je stara?" nastavlja ovaj ozbiljnim tonom. "4 godine" prošapćem "mi isto imamo pudlicu. ženku. 5 godina" Moj osmjeh, nakon što sam shvatila da ću možda ipak, jednom , nekad , imati cipele, nove, širio se od uha do uha. Da nemam ušiju išao bi dvaput oko glave. Pravo da vam kažem u tom su mi trenutku uši smetale. Osmjeh je bio iskren. "nije kazna" je to bio osmjeh. Dala sam im svoju vizit kartu, jerbo lajnu nemam ali torbu sam sa sobom imala. U torbi nema pinkale ali uvijek ima vizitka. Jerbo mi moja firma napravila toliko vizitki kao da sam neka faca. Ono, mogla bi ih dijeliti cijeloj hrvackoj i šire i još bi mi ostalo. E tako sam ja dala svoju vizitku i rekla "budite ljubazni pa me nazovite na posao. Dogovorit ćemo se". Eto. Mali će Pas možda ipak imati seksa. |