07.01.2009., srijeda
|
Hvala svima na toplim riječima. Škrinjicu ću sad zatvorit i spremit i ondak ću otvorit kad mi bude teško, a to se događa u redovnim razmacima od po par mjeseci. Da mi bude teško mislim. Ono, lijepo mi je lijepo, baš se opustim i krenem radovat životu i šire kadli cap iza ugla dočeka me neki šamar. Životni. Ono ja hodam i pjevušim i baš hoću skrenut u neku uličicu a kad tamo, u toj uličici, maskiran stoji i čeka Šamar. Pa me odvali. Obično po glavi. Ako ne po glavi ono po nogama. Ako ne po nogama po križima. U svakom slučaju odvali me. E a sad mi ni šamari ništa ne mogu! Naimekae. Kad me dočeka iza ugla, kukavica obična, mislim kukavica jer se skriva. Obično se sakrije i maskira da ga se ne bi prepoznalo što to nije kukavica na šestu pitam ja vas ?!? No dakle sad mi ni on ništa ne može jer ja lijepo otvorim škrinjicu i kažem mu : fućkaj se ti, imam ja šamar za tebe. I ovaj se ondak lijepo povuče. U svoj brlog. U neki drugi ugao. Inače sam dobro hvalanapitanju. Naimekae funkcioniram. Hodam svijetom i šire te obavljam poslove. A to u ovoj našoj maloj zemljici i nije baš jednostavno pravo da vam kažem. Obavljat poslove mislim. Jerbo nemaš s kim. Jerbo sve mutavo. Kao da s Marsa palo. No to je opet moja pogreška što mislim da u zemlji Mutavaca hodaju Razumni. Mislim, ako je zemlja Mutavaca ondak ne mogu očekivat da njome hodaju Razumni zar ne? U zemlji Mutavaca mogu hodati Mutavci. A ja očekujem da hodaju Razumni. Pak stoga sama sam si kriva. Neću sad opterećivat preštovano čitateljstvo sa tim mutavim događanjima no evo samo da kažem jednu stvar. Za primjer. Došla sam na posao i kaže mi tamo na kavi netko iz čisto pedesete službe da mi u 9 imamo sastanak. Mi imamo sastanak? Pitam gdje? Kaže "pitaj šefa". Mislim kako da pitam šefa kad ni ne znam da imam sastanak?. Kad mi on to nije rekao. Reklo mi na pedesetoj strani. Mislim zaboravio je to reć. Mislim Stvor je pomislio da mu je dosadno i da bi mogao sazvati sastanak u 9. A je mislio da smo mi čitači misli. Njegovih. Telepate. Pak mislio da znamo. I što? Sad ću dobit otkaz jer nisam dovoljno dobar radnik. Jer nisam sposobna misli čitat. Jer nisam upoznala sve hirove Stvora. Jerbo ne znam što on misli srijedom ujutro u 8 sati. No to je samo mala, sitna pizdarija. To je ništa. To je nula prema svemu onom što se događa u mom malom svijetu svakoga dana. I tako. Evidentno je da nisam dobre volje i da meljem gluposti, a meljem ih sve u šesnajst zato da bi samu sebe udobrovoljila. A ondak opet. Kako da se udobrovoljim kad sad za 30 minuta moram ići gledati lice Stvora i slušati njegove bisere dana. Njegove izvanredne misli. O politici. O tome kako bi se tko trebao ponašati. O tome kako smo mi jedna fina firma - to mi je biser nad biserima. Taj najviše volim. A onda opet. Kad netko došao iz opanaka prebrzo u cipele onda mu sve fino. Tako i Stvoru. Pojma taj nema što je fina firma. Ova to nije sigurno. A Stvor me gleda u oči i uvjerava da je. Štoš s takvima što pitam ja vas? Ništa. Samo se poklopiš ušima preko glave i misliš si svoje. Ideal mi je da pokušam zaspati za vrijeme sastanaka, ali to neide zbograditoga što je obično u sobama za sastanke hladno. Pa ni spavati ne moš. No uspijevam se pokriti ušima preko glave i tu i tamo uspijem dostić stanje nirvane. Nabacim osmijeh, gledam Stvora u oči i mislim o tome što ću iduće pisati na blogu. Pa ondak to nekako ide. A to je ujedno i objašnjenje zašto sam ponekad hiperaktivna s postovima. Jerbo ih smišljam u neka doba kad mi pokušavaju solit pamet. I kad me siluju u mozak. Ondak ja kao protunapad pišem postove u glavi. O svijete...  |