|
"Meni moja frendica kaže da ne stigne oprati suđe. Pa to...." "U takvoj kombinaciji ne možeš..." "To ti nije pametno zato što..." Ovo su usputno pokupljene rečenice. Hodala sam danas na posao jerbo auta nemam. Lijepo sam sjela na autobus. Zatim sam išla na tramvaj. Onda sam išla pješke. Kartu nisam platila jer sam gola i bosa i moram novce čuvat. Ondak sam hodala. Prazne glave, onako kako i obično hodam. Jerbo o čem bi čovjek razmišljao hodajuć? O politici? O smislu života? O poslu? A ne ne. Ja si lijepo ispraznim glavu, što usput rečeno i nije tako teško, pak šetuckam i promatram. I slušam tuđe razgovore. I ondak si u glavi nastavljam razmišljat o tome što sam čula. Naimekae. Nisam čula što ona prva misli o tom pranju suđa. No po tonu sam shvatila da ne odobrava to što njezina frendica ne stigne oprat suđe. Odmah sam se sa njom u svojoj glavi posvadila i rekla bi joj "ne osuđuj. tko zna zašto ne stigne oprat suđe". E to su bile dvije koje su pušile vani. Ondak sam išla dalje pa su naišle dvije starije gospođe. Vodale su iza sebe one torbe na kotačiće. Na plac su krenule. Jedna drugoj je govorila to što je govorila. A u svojoj glavi mislila sam "sto posto govoriš o svojoj familiji i osuđuješ si snahu" I ondak su prošle dvije mlade, jako jako mlade . Uletavale su jedna drugoj u riječ i istovremeno su pričale no kako ne mogu slušat istovremeno dvoje to sam se koncentrirala samo na tu jednu koja je rekla to, no i druga je govorila pak ne znam u koju kategoriju bih svrstala takvu vrstu razgovora. I eto. Tako je prošlo jedno jutro. |