Pitaju Crnogorca:
Sta radis?
On odgovara:
Vala nista. A da ti pravo recem, i nemam kad!
Ovaj vic stavila sam zato da objasnim i svoje stanje duha. I tijela.
I ondak sam rekla svojoj prijateljici : ma sutra ćemo tapicirat stolice. To sam joj rekla jer me zvala na kupanje. Pak me pitala "kako ti se da?".
E kako? Neda mi se to ti je. No situacija je bila katastrofalna. Godinu sam dana gledala te stolice i godinu dana razmišljala "treba ili kupit stolice nove ili stapicirat ove". Tako sam razmišljala. I gledala ih. I razmišljala.
I ni mrdnula se nisam po tom pitanju. Pak mi došli gosti neki dan pak kad su se sjeli na taj tapicirung koji stvarno treba promijenit nešto se pokrenulo u meni. Nešto sudbonosno. Ono, kao kad je Tito rekao povijesno NE, tako sam i ja rekla "a sad ide tapiciranje ne zvala se ja levant".
U stvari što je. Bilo bi puno puno lakše otić u dućan i kupit nove stolice.
No su ove odlične. Anatomski dobre i lijepe. Pak mi ih je nekako žao bacit i kupit nove jer tako dobre više sigurno neću nać.
Nnnda. I ondak su one od silnog sjedenja tapicirung izgubile. Počeo se derat i drapat.
I kao što sam već rekla došli gosti i meni bilo neugodno, mada iskreno da kažem ja gore imam jastućiće tek toliko da prekriju to što se počelo izlizavat i drapat, i kako mi je bilo neugodno tako je , kao što sam već rekla u meni nastao proces Inforbiro 2008 gdje sam rekla svoje povijesno NE.
Muškarac isto nije bio presretan sa mojim povijesnim NE pa se pokušao koprcat i izgovarao je rečenice tipa "ti kad nešto zamisliš to mora biti odmah". No nisam se dala smetat. Nije to odmah, to je godina dana! Al kako to objasnit okruženju? Kako objasnit da ako to ne napravim sad neću nikad. Kako objasnit da će proći i iduća godina ako ih ne stapiciram sad kad je proces počeo? Kako pitam ja vas?
Nikako, kažem vam, stoga nisam ništa ni objašnjavala nego sam ga prisilila da odemo u Kiku i kupimo materijal za tapiciranje. Dobar kakav je slegnuo je ramenima i popustio. Pak smo nabavili pištolj za klamanje.
I evo ga ! Gotovo je!
Ovaj post pišem da bih se samoreklamirala.
Moj je slogan "tapiciram po kućama. Cijena : ah sitnica, spomena nije vrijedno".
Da nebi ispalo da se kitim tuđim perjem moram reć da Muškarac napravio sav fizički dio posla. Mislim to je u redu, zato Muškarci i postoje. Di ću ja ovako krhka i nježna radit teške fizičke poslove di pitam ja vas?
I još me smeta što nije bilo crnog materijala pa smo bili prisiljeni izmišljat što bi moglo pasati gore. Crno bi bilo najbolje al štoš kad crnog nema?!?
Eto.
A ovo se događa kad nema malog pasa na kućici da pravi reda i da stvori disciplinu. U njegovom odsustvu to izgleda ovako :
I bolje je da ne zna kakav se kaos stvara kad ga nema. 
Mačke mu se razmilile po teritoriju. I gle samo kako se udomaćile.
Jer mogao bi infarkt dobit kad bi znao što se događa.
Zato šutimo o tome. Ne pričamo. Pravimo se da toga nema.
|