20.06.2008., petak
|
Kako ću završit u Budimpešti je naslov ovog posta. A zatim ću u istom, postu mislim, opisat kako mi Budimpešta ni u peti nije bila a eto tam ću završit. Naravno da , budući da sam zabunom i jučer gledala dnevnik, jerbo Muško upalilo tv, jerbo nogomet, jerbo on poludio kao i pola rvacke mi domovine,će post bit u stilu -laprdam sve u šesnajst- i to zbog radi toga što na mene tako djeluje TV dnevnik. Ono, pola sata slušam i ne mogu doć k sebi. Stalno se mislem : kome se ovi obraćaju? nekoj ustanovi za retardiranu djecu? To si ja mislim. A nekako se mislem da oni to i rade. Da je to u stvari zavjera. Da TV dnevnik postoji zbog ustanove nekog tipa za koju mi neznamo a u kojoj su retardirana djeca. Pa njima to zabavno. Pa oni to gledaju. Uvijek u pola osam se okupe u dnevnom boravku, tete im pripreme stolice i onda upale televizor. Dječica sjede i gledaju i uživaju, njima to ko crtić. I vesele se. A ovi pak s dnevnika, znajući kome se obraćaju, znajući da ih dječica željno čekaju na svojim stoličicama obračaju se i pričaju njima. Mi ostali, ajmo uvjetno reć normalni, zabunom palimo TV i gledamo Dnevnik misleć da je on produciran za nas. I tu onda nastaje to neko čudno duševno stanje čitave nacije. Jerbo ne znamo da to nije za nas. A mislimo da je. Premijer kad priča, ne priča on meni. Ne obraća se on meni. On se obraća dječici u instituciji. Dugo mi trebalo da to shvatim. Dok nisam shvatila igru bila sam u jednom dost čudnom stanju. U glavi mi bio kuršlus. No , nakon što sam shvatila pozadinu svega oma sam si bolje. Oma sam dobre volje. Samo još mi jedna stvar nepoznanica. Di I KAD je onda pravi dnevnik? Onaj koji je produciran za nas ostale? Tog još nisam ulovila koliko god da se trudim uhvatit ga. No strpljiva sam ja. Uporna. A takvi ko ja, strpljivi i uporni uvijek na kraju dođu do rješenja. Pak vjerujem u sebe da ću i ja do njega doć. Rješenja mislim. TV dnevnika mislim. Onog pravog mislim. Onog za nas ozbiljne. Nnnda. Daklen budući da Muškarac upalio TV da bi vidio kako u OVOJ sekundi stoji rvacka na nogometnoj predstavi, kraće rečeno , budući da istog ulovila nogometna groznica, ludilo i mahnitost to sam gledala taj TV Dnevnik za retardiranu djecu pak mi onda i stil danas ne može bit drugačiji nego takav kakav je. Da je po meni ja nebih palila televiziju uopće. No budući da živim sa mahnitim luđakom koji je iz stanja "ja ne gledam nogomet" prešao u stanje "vidi kupio sam majcu (o.a. dres hrvatski.)" "jesi ti normalan?" /to ja/ "a što? šta sad ne valja?" /to on/. "zastavu van nećemo stavit?" /to ja ironično/ "ma daj. pa nismo tako ludi" /to on/. Ne naravno da nismo ludi....  E sad sam ja htjela tu pričat kako ću završit u Budimpešti koja mi ni u peti nije bila . No se mislem ako sad krenem objašnjavat do sutra neću bit gotova. Jerbo nije to kratka priča. Morala bi se vratit 10 godina unazad. Inače niko niš svatit neće. Ko naprimjer kako ja shvaćala nisam TV Dnevnik dok nisam shvatila njegovu namjenu. Gore opisanu. E tako bi izgledao i taj post da ja ne odem 10 godina unazad i ne objasnim kako je do toga došlo. I sad me to muči. A ondak radit moram.  I danas.Mislim stvarno su ga pretjerali. I danas mi dali posla, što ti ljudi misle? Ne mogu vjerovat da možda misle da ću svaki dan radit????  No vjerujem da se varam po tom pitanju. Vjerujem da to ne misle. Vjerujem da je to samo za ova dva dana a onda će mi dat odmor.  Drugačiji izlaz ja ne vidim.. Već je i ovo pretjerano da mi dan za danom daju posao, bez odmora, bez pauze, bez šale. No mora da je to zato što i njih uhvatila groznica i mahnitost pa ne znaju što čine. Stoga im opraštam ovo, no ako bi se to i dalje nastavilo u takvom tonu, bit ću prisiljena ondak poduzet neke korake.I tako . Em moram radit pa nemam vremena vraćat se 10 godina unazad, em ako se vratim deset godina unazad sve se nešto mislim da ću se izgubit, digresirat i nikad kraja onda ni postu ni objašnjenju ni odgovoru kako ću završit u Budimpešti. Jerbo Budimpešta mi ni u peti nije bila. Bilo mi je da idem . Nekud. Bilo kud. Mislim, sad bi trebalo vratit film 10 godina natrag i objasnit zašto mi bilo da idem bilo kud. Jer ako to ne objasnim dobro, štovano bi čitateljstvo moglo pomislit da nisam skroz pri sebi. A jesam. Pri sebi mislim. Pak sam ondak išla vidit di se može ić. I bingo, vidim može se ić u Italiju. Bingo, bingo kažem sama sebi i tražim godišnji. Usput Muškarcu kažem , ajd traži i ti godišnji. Pak nas dvoje tražimo godišnji. Jedan dobije, drugi ne dobije. I što ću ja sad imam dva dana godišnjeg, Italija u međuvremenu otkazana, Muškarac neide. Idem sama.Tako se ja mislem. I još si mislim - bemu, ostat ću u glupom gradu jer ovo otkazano, obavljat ću birokratske poslove i bit ću prokleto umorna i nezadovoljna i gunđava. Pak si kažem , ajd dobro idem negdje drugdje. Nnnda. Nije tu kraj priče, tu je tek početak. A opet, morala bi i 10 godina natrag se vratit. Pak sve objasnit. A ovi me ganjaju. Na poslu mislim. Radit moram. Pak ću sad stat. Ne mogu sproducirat cijeli post. Mislim i to s 10 godina unazad a i to kako je došlo do Budimpešte. Vremena mi za to treba. I prostora. I čista glava. A iskreno, malo sam se i pogubila u svemu ovom. Pak si idem glavu pročistit malo. Pak odlučit što ću i kako dalje. Dal ću pisat o 10 godina il neću? Dal ću ..... |