|
Dobro, ovo je post za moju dušu tek toliko da istresem . Mada, sad mi se čini da sve to i nije tako malo, koliko ja umanjujem važnost nekih stvari, čisto zato da bi mi život bio podnošljiviji. Ali ako ne istresem bit će vraga. Kad sam bila dijete nisam mogla imat nikakvu životinju. Jer su moji vrli roditelji radili. Odtad i mrzim rad. Mislim ne mrzim ja rad, mrzim posvećenost radu. Bila sam ono dijete koje je dobilo ključić oko vrata i snalazi se dušo. Pa se dijete i snalazilo. Samo. Ujutro je jelo samo. Onda je išlo u dućan. Onda je išlo u park i tražilo nekog tko će se s njim igrat. Čekalo mamu. Stalno je čekalo mamu. Koliko se to dijete sjeća ono je čitavo djetinjstvo stalno samo čekalo svoju mamu. A mama je radila. Karijeru. Tata je radio. Karijeru. Pa je dijete odmalena počelo mrzit rad. Ne rad kao rad, nego , ma već sam rekla. I dijete je htjelo psa, mačku, pticu, crva, žabu, gusjenicu...bilo što što bi mu pravilo društvo i ono ne bi bilo samo. Psa nije moglo dobit jer "ne može psa. Ako ga hoćeš donesi mi POTPISANO tko će ga čuvat i vodit van". Tako otac kaže svom djetetu. Pa je donijelo doma mačku. I pazilo je u svojoj sobi tu mačkicu jer ona mu je bila jedino društvo. Djetetu mislim. Meni mislim. Jednog jutra mačke nije bilo. Dijete je pitalo " a gdje mi je maca?" "Pobjegla je" bio je odgovor. Dijete zna sada a znalo je i onda da mačka nije pobjegla. Pustili su ju. Malu macu. Odnijeli nekud. Mnogo godina kasnije saznalo je kuda je maca odnesena. I nije zabolilo to što mace nije bilo, zabolilo je što su već tada smatrali da će dijete popušiti foru. Toliko su ga nepoznavali. Toliko su ga podcijenili. Da su mu prodali foru. A dijete je znalo. Tada je ono dobilo poruku : ne veži se nizašto što je živo jer to će ti netko oduzet. I još k tome kad pitaš reći će ti da si budala. I komentar me je pogodio. Jer je vratio tu sliku. Jer moja ljubav prema mom psu, koja ZABOGA (ovo zaboga je jako bitno, jer je ironično) ide toliko daleko da mu se i zubi čiste je nešto bolesno. Prema tom komentaru, to je nešto bolesno. I kupovina odjeće za malog psa je nešto bolesno. Radije neka se pseto smrzne nego da ga se utopli. I neću reć, nikako neću reć da je meni više bolesno to drugo. Neću to reć. Ali ću to mislit. Zadržat ću u sebi tu misao. Al ću se maknut. Kategorija : patetika na šestu Podkategorija : riječi u vjetar |