Evo ga. Novi dizajn. Sam zadovoljna.
Ponosno objavljujem da sam sve sama iskreirala.
I napravila.
Meni dopada.
Jutros sam kupila 5 kutija cigareta. Jer Talijani nemaju tak fine kakve imamo mi. I sam si uzela debele cipele i debele veste jer histerični talijani nedaju pušit. Pa ću morat pušit vani. A vani zima. Pa ću se smrznut.
Prošli put smo tako pušili vani, na zimi i hladnoći. U hotelu bio senzor, pa sam se bojala zapalit u sobi, jer mi reklo da te zovu s recepcije. Mislim, tko zna, ja ne bi zvala nikog, pustila bi ljude da zapale u sobi, al kaj ćeš s tim histeričnima , nikad neznaš. Pa smo lijepo, ko kavi gubavci, mi pušači izašli van i pušili pred ulazom.
A bilo hladno.
E sad mi nebu hladno! Lijepo sam se zbrinula za sebe.
Kavu tražim u plastici i ondak odem van s kavom i cigaretom, naučila Levantica kak se to radi u zemljama u kojima ljudi misle da ih pušenje ubija.
Niš, kaj ih ubijaju ispušni plinovi. Niš kaj ih ubija mesina. Niš kaj ih ubija stres i nervoza. Al čim se pojavimo mi pušači evo ti histerije i ukazuje se prstom na nas.Nas hodajuće ubojice!
U svakom slučaju dobro da nas imaju. Inače bi se morali osvrnut na primjer na svoju prehranu. Ili svoj način života. Morali bi se osvrnut na sebe. A to baš nije poželjno. Ni traženo. Pa se ondak traži neki vanjski krivac. I bingo! Eto ti ga u pušačima.
I pasa malog smo zbrinuli, tak da sam spremna za ić u bijeli svijet. Pinklec na leđa i odo. Ne bi se ja vratila, što ću tu, al me talijani neće. Mislim, čim vide da sam pušač, odmah me šalju doma. U Hrvacku.
I tako. Smirena idem jer mi dizajn ok.
I pas će bit ok.
Jedino me muče ribarnicove čarape.
Sad bu mu zima, dok ja okolo šetam u svojoj novoj trenirci i novim cipelama za hodanje.Toplima. A njemu zima.
Ne znam, to mi stvara velike probleme sa savjesti, no nekako ću to morati razrješiti sama sa sobom.
Čim se vratim, hop uzet ću igle i krenut radit čarape. Šlape. Što li već.
Radit ću radit, dan i noć, noć i dan.
Uopće neću spavat. Neg ću plest.
Do iznemoglosti ću plest.
Nema mi druge.
|