Jutro prije posla prošlo je u raspravljanju s malim psom.
Svako jutro ionako prolazi u raspravljanju.
Sa Muškarcem ili sa samom sobom. Najčešće ovo drugo.
To izgleda nekako ovako :"diži se, moraš na posao. Ti to voliš..ti to voliš...tebi to nije teško. Veseliš se i raduješ još jednom novom radnom danu. Ti to jednostavno voliš, voliš svoje kolege, voliš buku i urlanje.Voliš nemoguće rokove. Sve to daje potrebnu dinamiku tvom životu. Ajde diži se i kreći".
E , kako znači ujutro nemam vremena za doručak (ne možeš se kvalitetno raspravljati punih ustiju), to si navečer napravim sendvič.A kako je jučer Muškarac bio u kupovini i napunio frižider "znaš, napunio sam frižider" "hvala bogu da jesi, po meni svi bismo umrli od gladi", to sam si napravila bogato - bogati sendvič, za razliku od onih u bliskoj prošlosti koji su bili improvizacija improvizacije. Malo putra (jer ga malo i ima ), malo sira, malo nečega što bih bila uspjela pronać na policama praznog frižidera tražeći povećalom. Uz dobru samosugestiju "to ti je odličan sendvič. Vegetarijanski. Zdrav" i veću dozu gladi možeš ga i pojest.
E ovaj sendvič od jučer bogatiji je i ukusniji. Puno putra (jer napokon putra ima), puno sira (jer istog isto ima), puuuuno salame (jer i toga ima).
Nnnndaa
tako sam jučer krenula radit sendvič a mali pas fiksira svaki moj pokret. Kad ga stavim u frižider (sendvič mislim) onda ga ujutro obično i zaboravim. Pa ostanem gladna.
Stoga sam ovaj stavila direkt u torbu. Glad je glad, torba je torba. Skupa sa dvije banane. Jedna meni, jedna kolegici.
I tako, jutros je mali pas sav nervozan, oblijetava oko mene , gunđa, frkće, tapše nogama.
Što ti je ? mislim se.
Hoće van? Nije mu dobro? Bit će potres? Osjeća nešto? Zaljubljen je?
Mali pas odlazi do ormara i tu stoji i čeka.
Otvorim ormar. Što hoćeš?
Ništa. Stoji i pilji.
U torbu.
Ja ne shvaćajuć još ništa, skinem mu torbu sve s onim izrazom lica : što mu je danas? Ne razumijem ga.
A mali pas direkt u torbu, direkt po sendvič.
Natjeravali smo se po stanu da mi vrati moj sendvič . MOJ sendvič.
MOJ doručak!
Uspjela sam se izborit za svoj obrok, ali sam ga ostavila ljutog.
Te sad kad dođem kući čeka me jedno gunđavo živo biće.
Možda ću ostat radit prekovremeno.
Dok se malac ne smiri.
A sad idem pojest svoj sendvič!
|