13.09.2007., četvrtak
nemoš bilivit
|
I tako se ja iskilavim. Kupim vunu, saštrikam šal, trebalo mi tri vikenda da ga napravim.(Dug je oko metar i sedamdeset) . Operem ga. Stavim u celofan. Kupim ružu. Stavim sve u vrećicu. Ukrasnu.Nazovem budućeg vlasnika istog i kažem : zovem te na kavu. Budući mi vlasnik kaže : dođi k meni. OK. Uzmem malog pasa, dotjeram se i odnesem šal i ružu. Sve u lijepoj vrećici. Dođem. "Idemo na pizzu da ne budemo doma?" OK. Kažem. On se oblači. Ja nekako nikako da predam tu vrećicu. Ipak nekako tiho kažem : znaš ovo je za tebe. "Da?" hladno "Da" - ja jadno. "Ah.šal. Hvala." Ostavi ga na ormariću i mi krenemo. E , meni krene tlak. Pa veselila sam se stvarno. Nadala sam se da će probat, stavit oko vrata, nešto. "E jesi me sad polio hladnom vodom. Tako sam se veselila da ti to predam a ti nisi ni otvorio" "Pa znao sam da je šal, rekla si da ćeš mi ga napravit". Pa se ti misli. Mislim..bilo mi žao 5 minuta, a onda sam si pomislila "uči. ne doživljava svatko sve kao što doživljavaš ti. Ne znači da se on ne veseli. " Možda zato što smo familija. Možda je to onda drugačije. Možda se to zato tako prihvaća. Učim. Učim. I nikad naučit.  Znam,znam.Dva posta dnevno. Al danas idem na jednu izložbu, sutra na jedan ples i bit ću puna dojmova. Pa si moram ostavit prazan prostor za sutra.  |