E sad.
Bila sam odlučila da danas neću ništa pisati jer me sve boli. Kosti, koža, glava, oči, uši,kapci, trepavice, doslovno svaka stanica u tijelu me boli.
Pa sam si rekla - neš ti više pisati.
Kao da me od pisanja sve boli.
Al onda sam pročitala zadnji post i bilo bi glupo da ne napišem što je od planiranog i izvršeno.
Daklen u petak smo došli pas i ja zna se kuda i krenuli odmah radit. Jer, u radu je spas rekao je Marx, ili Engels ili već netko tko nema šiške do pola čela.
Prvo smo pomaknuli frižider a ondak krenuli radno i s voljom. Tapete su poljepljene, kuhinjica izgleda mrak dobro u bijelom. No sam zeznula priču time što sam krenula ljepit i drugi zid. Koji nije bio u planu. A ostalo tapeta.
Pa ti reci. Sad me čeka i taj drugi zid.
Ondak smo išli spavat. Ušuškali smo se u 2 (dvije) vreće i poplun i zaspali ko topovi dvije i pol sekunde nakon što smo stavili glavu na jastuk.
Sutra nakon buđenja uzeli smo boju moj pas i ja i krenuli bojat. Stepenice,
okvire i te sitne piz....
Pa smo bojali dok se nismo zdrogirali . Kad smo se zdrogirali išli smo šetat.
Pa kad su se stepenice osušile uzeli smo krparu
(krpara je mali tepihić napravljen od ostataka svih materijala i ja ih naprosto obožavam - za day i filipinku) i stavili gore po stepenicama, uzeli čekić i čavliće i zakucali da se nedajbože netko ne spotakne i razbije glavu.
Ondak smo sjeli, skuhali kavu i uživali.
Pojeli grah iz frizera napravljen još pred dva tjedna i opet malo uživali.
Ne sjećam se više što smo još radili ali se sjećam da sam u krevetu bila u pola deset, a u pola deset i jednu sekundu spavala sam ko beba.
Nedjelja - krenula za metropolu, guska to sam, da kupim tepih za tu istu kuhinju koja sada izgleda mrak, mrak dobro. Guska sam, jer nedjeljom idem kupovat. No, nekako smo to obavili. Mene prljavu, u trapericama, nekoj majci i debelim planinarskim cipelama čovjek prozvao "mlada damo". Ups, mislim si, "nije to meni ja sam stara" sve sa nadom da ipak je.
Uljepšao mi dan.
Mislim. Žensko sam.
Pa sam se onako glupavo smješkala cijelim putem nazad.
I pokupila jednog autostopera. Pa se on onako malo upucavao. Onako
samo malo. No sam mu uvalila psa u krilo (jer je otraga auto bio pun) , pa nije znao što bi s njime. Pa se prestao upucavat. Postao ozbiljan .
Došli smo natrag, stavili tepih i krenuli usisavat.
Nakon što je sve bilo čisto , uredno i novo, sjeli smo i mislili : e sad treba još tapete po drugom zidu poljepit.
A to mi baš u životu nije trebalo. Mogla sam glat ne krenut s drugim zidom.
Ovako, još me čeka posla .
Sada bi najradije bila tamo a ne tu, sjedila i uživala u čistom i novom.
Uzela bi knjigu i čitala.
Ili bi uzela pasa i šetala.
Šipak nismo stigli brat. Što je šteta jer mi je i to bilo u planu.
Nabavila sam i knjigu o đemovima i sličnom pa ću se sada baviti seoskim poslovima : đemovi, kompoti , čajevi.
Bila mi je susjeda sa unukom. Ja sam dovršavala šal.
"Kako je to lijepo" rekla je unuka. "Hoćeš i meni napraviti?". Ja sam rekla - evo ti ovaj ako hoćeš. Ona je rekla "hoću, napravi mi još i kapicu".
Te sam eto bila i korisna.
Još malo pa ću počet pričat "mi na selu... "
Što mogu kad je meni tamo taaaako lijepo. Budiš se u tišini. Pjevaju ti ptičice. Susjedin pas ti maše repom kad te vidi. Zelenilo odmara oči.
Ljudi (osim nekih) su dobri.
Da nema zločestih ljudi bio bi to raj na zemlji, no neću si kvarit raspoloženje mislima o njima. Neka ostane samo lijepo..
Post je retardiran, ali šiške su još uvijek kratke..
|