Za vikend me baš nije išlo. Nije teklo, nego onako je cukalo kao vlak koji malo ide malo stane.
Išli smo na kućicu moj pas i ja /Muškarac je radio imao inventuru/ sa novom kvakom u original kutiji, smeđom bojom u bijeloj najlon vrećici, spremljenim grahom još u ponedjeljak smrznutim, i ostalo - mlijeko , kruh, cigarete u žutoj najlon vrećici, hranom za malog psa.
Stigli na našu malu kućicu i odmah se primili posla. Ko pravi radnici.
Prvo nova kvaka. E ta me je odmah dotukla.
(Znakovi na putu : neće te ić ovaj vikend Levantica, bolje odustani. No Levantica nije gledala znakove na putu. )
Psovke koje sam uputila staroj kvaki neću ponavljati. Nije išla van. Te sam na kraju, oko pola deset navečer bila prisiljena pilom piliti staru. Da izađe. Iz ležišta. Bilo joj udobno i toplo, te se nije dala. Ipak je završila u smeću a na vratima sjaji nova kvaka.
Išli spavat. Smrzli smo se te smo bili prisiljeni ići vadit vreću za spavanje. Ušuškala sam se u vreću i u jednom trenutku pitam se di mi je pas? Nema ga nigdje.
Di sam zametnula psa? Jesam ga negdje zaboravila?
Pronašla sam ga ispod popluna i vreće za spavanje kako drhti. Kako je disao nemam pojma, ali živ je i zdrav.
Drugi dan krenuo je još gore. Uzela sam farbu kao pravi majstor i krenula farbat. Ajde to sam nekako obavila, ofarbala i zadnji prozor i čekala da se boja osuši u međuvremenu usisavajuć i spremajuć. Bingo. Sve suho. Uzmem prozor da ga stavim na mjesto.
Isto neću o psovkama. Neću o svojim rukama koje izgledaju kao da sam došla iz borbe noževima. Ukratko - prozor nisam mogla namjestiti i on i dalje stoji na podu.
Iduća noć je bila još gora jer nismo imali prozor nego smo bili na otvorenom.
Sva sreća da je vreća ok, jer smo se opet ušuškali u nju i prespavali i drugi bljak dan.
U nedjelju smo krenuli brat šipak. Kao, kad nas neide posao, bar ćemo nabrati šipka, mislim se ja u svojoj tupoj glavi.
Krenemo u pohode na budući čaj. Uđem u šikaru, zaboravivši da će me pas slijediti. Van iz šikare izašli smo sa pola bijele najlon vrećice šipka i psom koji je izgledao kao da ima ospice. Čičak na čičku. Pas je doslovno bio zelen a ne crn kako u originalu izgleda.
Vratili smo se doma, sat vremena vadili čičak iz dlake (Sizife dobar ti dan, shvaćam te) , zatim jeli i krenuli doma, prebijeni, umorni, loše volje, malodušni.
Došli smo u Metropolu nam dragu kadli shvatim da sam na kućici ostavila pola stvari. O psovkama neću.
Sjedaj natrag u auto i vozi na kućicu.
Tako je to bilo.
I jutros si skrivam ruke jer će kolege moguće pomislit da sam bila u kakvoj borbi prsa o prsa. Bajunetama. A i loše sam volje jer me boli svaka kost u tijelu. Jedva hodam i dosta mi je kućice za neko vrijeme.
Idući vikend provesti ću ko gospodin čovjek. U nekom finom restoranu, da me se dvori. Onda ću otić kozmetičarki, frizeru...svuda gdje ne moram radit nego radi netko drugi. A ja ću uživat. Čitat žutu štampu, gunđati na frizuru ili konobarima gunđati na uslugu, nije bitno bitno je da gunđam i da rade drugi a ja da odmaram. Umorne stare kosti.
Jedino što mi je uspjelo je ovo remek djelo. Ja sam prezadovoljna šalom i kapicom i to ide mojoj prijateljici da joj grije vrat i glavu u dugoj i hladnoj zimi :
|