Knjiga je za poludit.
Vukla sam se kroz nju kao kroz neku nepreglednu šikaru.Ovdje trnje, tamo grmlje kroz koje ne moš naprijed, te onda blato u koje se uvališ, te opet grmlje bez cvijeća, samo trnje. Bode. (Vidi se da sam brala šipak) 
Ali dovukla sam se do kraja knjige.
Iz inata.
Iz začuđenosti.
Iz znatiželje.
Mislim, knjiga je u stvari dobra. Naime dobra je i genijalna je ideja, a i pisac je savršeno sve to izveo. Čitaš, a tek , doslovno, na zadnjoj strani sve shvatiš.
Poslije sam razmišljala : pa stvarno, on drugačije to i nije mogao napisati. Pisac mislim. Genijalan je u smislu kako te je dobro proveo kroz radnju, kako je to sve fantastično smislio, kako ti ničim nije pokazao o čemu se radi a ipak te je vodio do zadnje stranice da bi ti tamo jednim pismom sve otvorio i otkrio.
(o.a. ja sam negdje na pola knjige počela sumnjati u nešto. No pametan pisac znao je da će čitaoc počet sumnjat. Pa ga je genijalno skrenuo sa te ideje i vodio ga drugim putem. Perfidno. )
Međutim..
sve je to crnilo. Sve je morbidno. Sve je na nekoj granici ružnoće. Pa ti teška atmosfera kad čitaš. Nekako nisi dobro, nisi dobre volje, nisi nasmješen, nisi opušten. Ne veseliš se čitanju, nego nekako guraš, kao ajde možda na kraju shvatim. Tako mi isto bilo sa Umbertom Eccom "Foulcautovo klatno". Vozala me ta knjiga 2 mjeseca, mučila me, pročitala sam ju da bi na kraju zaključila da ju uopće nisam trebala čitat.
Ipak.
Egiptolog je dobar triler.
Ako se mene pita.
Nisam književni kritičar, no mislim da je pisac genijalan.
U vođenju radnje.
A imam potrebu napisati post o toj knjizi jer sam ju dva mjeseca vukla svuda sa sobom i mučila se mučila. Bila je i po torbi i po najlon vrećicama i po ruksazima. Svuda smo ju moj pas i ja vodali. Bili smo u stvari jedna nerazdvojna trojka. Bila nam je drug. A sada se pozdravljamo s njom.
Stoga je zaslužila da joj odam počast ovim postom.
A i sebi moram odat počast. Svojoj izdržljivosti. Svojoj tvrdoglavosti.
Svojoj gluposti!!!!!
(jer sam ju glat mogla ostavit tamo di sam ju i našla - u knjižnici naime) i ništa ne bi izgubila ni dobila u životu.
Toliko o glupoj upornosti koja već graniči sa laganim idiotizmom.
& update
Kad sam ju uzela u knjižnici nisam nikako mislila da je to triler. Naslov mi je govorio da bi to moglo biti nešto o Egiptu i to me privuklo.
Tako da sam kad sam ju počela čitati krenula od krivih postavki. Pa sam sve nešto čekala kako ću se kulturno uzdići i saznati nešto novo o starom dobrom Egiptu pa ću ondak biti sposobna razumjeti svoje kolege, budući da oni žive u nekom arhivskom dobu....i svi su naravno faraoni
Ono šipak.
(ovaj mi šipak nešto često u glavi...)
Stoga. Ako netko ide čitati knjigu neka odmah zna da je to jedan dobar krimić. Pa se onda možda neće vući kroz stranice kako sam se vukla ja.
|