u nastajanju:
Inače sam (naravno) preko vikenda farbala. Uradak se napravi u međuprostoru, u čekanju da se farba koliko toliko osuši. Pa me zove mama i pita "što radiš?" (Što bi drugo mame i pitale ) i kad sam rekla "farbam" žena mi ni pet ni šest zarije nož direkt u srce :"da ti to voliš".
JA TO NE VOLIM!!
Ali ako ja to ne napravim nitko neće jer to izgleda ovako :
"čuj ja ću pomoći vani" to moja prijateljica.
"a ne bi pomogla unutra meni?" to ja
"ma ja ti ne volim baš unutra raditi".
iz čega se po nekoj čudnoj i stranoj
logici nametnuo zaključaki da ja
TO BAŠ VOLIM .
No mislem si, jednoga dana i to će biti gotovo.
Što se mora mora se, odradi to sad pa si
mirna par godina.
A pas od susjede radi mi društvo i brine se
da mi ne bude dosadno. Jedući moj tepih,
moje cipele, pokazuje mi da nisam sama
i da stvari koje kupim nisu nekorisne. Petljajuć
se između nogu, svađajuć se sa mojim
gunđavim psom stvara mi potrebnu
dinamiku koja u životu nedostaje.
Inače je pas na lancu.
"Dala sam 100 kuna za lanac"
to susjeda.
J.... ti selo!
Pa ako ju ja ne pustim da mi demolira kuću
bit će na lancu. Bolje onda da mi jede tepihe
nego da ju slušam kako plače.
I plačem s njom, jer kad je ona na lancu ja
ne mogu doći k sebi. Rastura me to.
U srijedu navečer sam ju potajno pustila s lanca.
Da susjeda nezna. Onda je došla k meni, naslonila
glavicu na moje rame i plakala. Stvarno je
plakala. Kao da mi govori : stavili su me
na željezni lanac.
Da ti se srce slomi. J.... ti selo da ti j.... selo!
I ljude koji male kujice od 3 mjeseca
stavljaju na lanac.
Na kraju sam ju morala vratiti i svezati a sve
da susjeda nezna.
Doslovno sam se morala suzdržavati da ne vrištim!
|