26.06.2007., utorak
Dobro. Sad sam se napokon probudila. To je čisti kriminal da se ljudi moraju dizati tako rano. Mala zvijer već od 15 do 7 krene mi lizat uši. Pa onda nos. Pa se ja okrenem na drugu stranu kreveta. Pa mala zvijer, sada svjesna da je postigla što je htjela, dođe na drugu stranu i krene dalje lizat mi uši. Pa nos. Pa ja izludim. Pa se opet okrenem. Uz neku sočnu psovku. Jest da sam žensko i jest da ne psujem, ali kad se svako jutro budiš sa psećim jezikom u uhu onda ne samo da naučiš psovati, već počneš psovati u rafalima. Otvorim oči. Mala zvjer stoji iznad mene i veselo maše repićem. Skače od radosti i usput mi opet poliže nos. Tek tako za nagradu što sam se probudila. Sad ustajem. Bolje mi je ustati nego i dalje trpjeti maltretiranje 5 kg teškog kućnog ljubimca kojeg iz milja još zovu "razmaženi". Gunđam. Vučem se do štednjaka da si stavim vodu za kavu. Mala zvijer stoji i čeka. Nestrpljivo gleda "idemo, idemo". Već je do vratiju, a ja još u piđami. Oblačim se naglavačke, jer mala zvijer već gunđavo laje. "Idemo, idemo". OK OK, vani sam 12 sekundi nakon što me digao iz kreveta. Neš ti početak dana. I tako svaki dan. Kad netko kaže "kako je sladak" ja odmah pitam "hoćete ga?". Mislim, ako se ovako nastavi ja ću idućih 12 godina ustajati u petnajst do 7, skakati iz kreveta i biti vani brže nego bi netko trepnuo. Pa di je tome kraj? Gdje su ona buđenja kada se lagano rastegneš, pa se kilaviš po krevetu, pa odlučuješ jel bi se dignuo ili bi još malo ostao ležat? Di su ona prekrasna jutra kad si otvorio oči a čeka te novi dan, stvoren samo za tebe a ti se lagano ustaješ, nasmiješen naspavan i spreman i oran za novi dan? Di je to nestalo? Da li to postoji ili je to samo plod moje mašte? Jer... moja jutra su gore opisan ritual. Svakodnevni.  Ako ga ja ne zadavim ubrzo...  |