26.04.2007., četvrtak
isto o poslu
|
IH. Mogla bi ja tako do sutra nabrajati što se na poslu radi. Recimo da uz muškarce žene nose sokove. Ja imam 52 kile. I ne mogu puno nositi jer nemam fizičku snagu. Pa kad je zvalo "stigli su sokovi, ajde dođite po njih" /treba ih odnijeti uz stepenice i do sobe/ ja sam otišla do mog šefa i rekla "muški dodjite pomoći". Odgovor je bio "ja neću, ja sam šef" "ja ne mogu ja sam bolestan". Pa su nosile žene. Ja sam odnijela jednu turu i nisam više mogla. Drugi puta sam rekla "ne gledajte mene, ja neću nositi" /naravno nisam timski radnik/ Kako god okreneš  nije dobro./Pazi, on neće on je šef. Zemljo otvori se!/ Nisam to očekivala pa sam ostala u šoku. Jad i bijeda. I tako to svaki dan. Hrvatska stvarnost. I tko ne bi počeo prezirati muškarce??? Počneš se pitati "tko je to odgajao????" /pitala sam doma Muškarca "jel to normalno da žene nose teško ili .." On se zgrozio. / Ajde, bar doma imam Muško. Osim kad je ribanje kade u pitanju. Tu štekamo. Napravi on to, ne mogu sad biti nepravedna, ali napravi "evo sada ću, samo da...." I ajde malo da ga pohvalim kad već stalno nešto gunđam protiv njega : da, i kuha da, i pere suđe da, i nosi smeće da, i radi u kući da, i hoće pomoć da, i dobar je. Osim što sam ja zrak, on zemlja. Pa bi ja sve odmah. A kod tih Bikova ništa nije odmah. Sve treba pripreme. Planove. Strategiju I on bi stalno nešto pričao. Meni se ne priča. On bi da se ne svađamo. Meni se svađa. On bi bajku od života. Samo što bajke ne postojeEh, dobro. Sad sam ga pohvalila, da se nebi reklo da nisam. Sad mogu opet počet gunđat! |