12.04.2007., četvrtak
|
Ja ne znam kako je drugima na poslu, ali znam za sebe. Radila sam već u dosta različitih firmi, no ova je jedna od luđih. Mogli bismo ju nazvati "Brod luđaka" i nekako mi se čini da bi se svi složili sa time. Nikada, niti u jednoj firmi u kojoj sam radila nije bila ovakva koncentracija neodgovornosti, budalaštine i gluposti na jednom mjestu. No tko sam ja da sudim? Dobivam svoju plaću redovno i na vrijeme, a ostalo nitko ni ne pita. Da sad ne bi ispalo da ne radim. O , ja itekako radim, ali ništa od toga nije moj posao, onaj za kojeg sam plaćena i kojeg ZNAM raditi, i to vrlo dobro. Dat ću primjer današnjeg dana, a takav je svaki. Naime, kod nas nitko ništa ne zna i neće. Pa se sve svali na drugoga, koji hoće. Ja nekad hoću, nekad neću, ovisi kakav mi je dan. Sve više neću, jer dok ja ovdje radim, ostatak se šetka po vani. Pa mi se više neda. Današnji dan je nekako ovakav: 1. Kolegica s kojom sam u sobi je na godišnjem. Šef ulazi i pita MENE : do kad je ona na godišnjem? Ja ljubazno hladnim tonom : Ja to ne znam. Rekla je tebi, pa ti to reci meni molim te. Druga kolegica je na bolovanju. Nije se baš javila do kad će ostati i nitko ništa o tome ne zna. Pa naravno da će ju zamijeniti...tko? Jer sve je HITNO! A ja sam TU. No taj dio bi još nekako i išao. Odradiš. Nema veze. Međutim, u međuvremenu ulazi 3. kolegica i kaže "Ja ću ostaviti ključ od šefove sobe kod tebe" "Nećeš" (to ja) -odakle joj ta ideja? Telefon. Kolegičin. Ja se javim. "A Kolegice nema?" ako sam dobre volje onda kažem nema na godišnjem je. Ako nisam onda kažem nema. Ulazi u sobu lik: "Molim vas ja tražim vašeg šefa. Gdje je on?" Iskreno, boli me dupe gdje je on. Što se mene osobno tiče može biti gdje hoće samo da je što dalje od mene. Međutim sa likovima moraš biti ljubazan. Ali kako da ja znam gdje mi je šef. Odnosno, znam ja gdje mi je šef, ali kako da to kažem liku???? Donesu posao od kolegice (bolovanje). Ali im treba pinkala jer su se u međuvremenu sjetili da nešto nisu napisali. Pa traže pinkalu. Ja se ne mičem. Oni čekaju (da im ja nađem pinkalu). Ja se ne mičem. Oni čekaju. Tako se mi igramo. Napokon shvate da bi se mogli pokrenuti i sami uzeti pinkalu. Ili "jel ti znaš kako se preziva..." pa sad lupi ime koje ne znam a kamo li prezime. ja "odakle bih ja to znala?" "pa tako, mislila sam možda znaš?!" Ili "imate li papira za posuditi?" "imamo" i sad stoje. Pa čekaju da se ja dignem i da im dam. A ja se ne dižem. I ja čekam. I tako se igramo. Usto me pitaju : kad će se kolegica (bolovanje) vratiti? Mislim, odakle da ja znam kad će se ona vratiti s bolovanja? Pitaju me ......... Pitaju... Pa sam danas na sastanku to i rekla. Da ja nisam kadrovska služba a još manje želim biti nečija sekretarica još manje nečija mama a da ne pričamo o tome da tuđu neorganiziranost ja ne želim podržavati i da mi se ne sviđa svo to ponašanje. Odgovor koji sam dobila bio je : "Znam. Ali NEMA TKO DRUGI.Nitko to nezna"  Pa ti reci. U firmi "Brod luđaka" ako hoćeš raditi, ima posla!!!  Svalit će ti sav tuđi posao na leđa, (zaboravit će pinkalu i podrazumijevat će se da ja shvatim da su oni cool i da se nemaju vremena zajebavati tu sa poslom) a zahtijevati naravno da radiš i svoj.  I nisu mi jasni svi ti ljudi. Valjda su takvi i doma. Valjda ih se doma dvori. Pa to očekuju i na poslu. Valjda. Ne znam. A nije me ni briga. Ja svoj posao volim. Jako ga volim. Ali ga ne stignem raditi. I zato se uvijek bunim a bunila sam se već i prije. Pa mi reklo "uzmi knjižicu ako ti se ne sviđa" Pa sam se porazgovarala sama sa sobom. Pa sam si rekla "isplati kredite i odi". Do tada šuti i radi. |