26.03.2007., ponedjeljak
Ponedjeljak obični
 Gleda sin TV, kao i obicno program skroz bez veze, pa si on radije ode na balkon popušit' jedan joint. Iznenada blizu njega, nicim izazvana, proleti jedna velika žuta kugla. Zacudjen, on si zadimi još jedan joint kad . . gle, opet proleti velika žuta kugla ! ! Malo prestrašen, malo zacudjen - zapali on novi joint, kad'li . . eto opet žute kugle. On ipak udje unutra, u dnevni boravak, i sretne mamu, koja ga zabrinuto upita: "Pa dobro, gdje si ti dosad?" Sin odgovori: "Na balkonu, mama." Ona njemu: "ALI TRI DANA ? !" Torbica.  Malo sam štrikala. Prijateljici za rođendan. Nadam se da će htjeti nositi. A na poslu užas. Proučava se do u detalje nova sistematizacija. Čita se i između redova. I nezadovoljstvo. Strašno nezadovoljstvo. Svi gunđaju. Mene su pitali :"Jesi zadovoljna?" Ja sam rekla "Da, sretna sam što imam posao" Ostali će se a) žaliti b) gunđati po hodnicima c) na svaki telefonski poziv reći - da ali to mi se ne vidi na bodovima Sad to treba preživjeti. Ja titram od nervoze jer je to situacija : tresla se brda rodio se miš. Koliko pričaju po hodnicima mogli su već podići bunu, revoluciju bilo što. Ali to nezadovoljstvo počinje i završava gunđanjem sebi u bradu i udičarenjem. Udičarenje je bacanje udice drugima. Svoja nezadovoljstva podmeću drugima. No kad treba reći u glavu onda nikoga od njih nema. Nema! Svi šute. To je strašno. Prestrašno. Pa sam razmišljala o tom fenomenu. Meni je to fenomen, drugima je normalno ponašanje. I došla do slijedećeg zaključka : svi mi kao djeca smo zaštićeni i imamo dobru logistiku. Mama, tata i cijela familija su na usluzi tebi. I uspijevaš u svemu, budući da imaš podršku. Međutim onda narasteš. Pa podrške više nema, barem ne u onom obliku kako si navikao. Sve je manje drugih, sve više stvari moraš preuzeti sam, i sve veća ti je odgovornost. E sad. Ima ljudi koji rastu i koji to prihvaćaju kao nešto normalno. Ima ljudi koji ne rastu, dođu raditi ali očekuju da im je sad firma mama i tata. A kako firma nije mama i tata tako budu grozno razočarani jer su sami! Potpuno sami. I odatle kreće rečenica :"pa oni ne vide koliko ja radim". Naravno, ne moraju ni vidjeti, nisu ti majka i otac glupačo!!!! Ja sve ovo ne bih pisala kad bih to mogla podnijeti. Ne bi imala potrebu za pisanjem ovakvog posta. Ali kad ujutro dođeš i u 2 sata čuješ 100 puta "oni mi nisu dali bodove" "ja nisam dovoljno plaćen/a" "gle koliko radim a pogledaj kako se ONI prema tome odnose" postaneš jako nervozan i potrebno ti je da se negdje ispušeš jer dignut se i otić na žalost ne mogu. Moram slušati i pokušati ostati normalna i smirena. Ovo opisujem likove iz svoje sredine. Koji su se rodili nezadovoljni. Da su mogli pričati već tada bi rekli doktoru da ih nije dobro porodio i da bi oni to sami bolje napravili. Ili bi rekli mami da je odabrala baš krivi dan da ih rodi, jer vani je hladno, ili toplo...ili... ..pa onda mlijeko, kakvo joj je to mlijeko....pa smještaj u bolnici di su ju/ga stavili među drugu /glupu/ djecu. U svakom slučaju te likove treba izbjegavati. Jer nije poanta u novoj sistematizaciji. Poanta je u njihovom permanentnom nezadovoljstvu životom i samim sobom. A sistematizacija je samo konkretna situacija koja im je data da izbace svoje frustracije. Da nije toga, bilo bi : vidiš ovo vrijeme kako je odvratno. Oni (meteorolozi) su baš mogli reći i neko drugo vrijeme. I tako to ide. Živiš među ljudima koji ne vide ništa. Vide samo da su ZAKINUTI (tko od nas nije u nečemu?) i valjaju se u svojem samosažaljenju od dana rođenja pa sve do svoje smrti. |