12.12.2006., utorak
Četvrtaksp
|
Ponekad se gledam kao da sam neka tempirana bomba. Pak na neki okidač puknem i onda sam poslije neko vrijeme mirna. "Problem koji nije rješiv nije problem." Reklo pametnije od mene. Ja sam nato dodala "da. postaje sastavni dio života". Pak tako i moj post onaj dole. Puknem. Eksplodiram. Protresem samu sebe iznutra, nešto izađe van. Nešto u obliku suza, nešto u obliku zlovolje, ali pročisti. Malo po malo pa pročisti. I to je valjda smisao. Jer da nema smisla, ondak bi sve bilo bezveze. Ovako, kad popucam, kad isplačem, bol bude manja. I ako svaki puta bude manja, pa ako živim jedno 600 godina, moglo bi se i dogodit da se jedan dan probudim a boli više ne bude. Danas je četvrtak. Dan svjetloplavi. Jupiter. No to se već zna. Jutarnje mise bile su u redu. Ili se ja privikavam ili su stvarno u redu? Čini mi se da se privikavam. Postalo mi je normalno ujutro slušat kako su plaće male, kako su svi zakinuti, kako je život nepravedan, kako..... još malo i plakat ću skupa s njima. Nad teškom i crnom sudbinom. Možda bi bilo zgodno da odmah ujutro dođem plačući. Pak kad me pitaju što ti je, ja odgovorim : ma plačem se jer su vam plaće male i jer ste zakinuti i jer je sve tako okrutno i bezizlazno...  A mali je pas u redu hvala na pitanju. Mali pas se rasteže po krevetu i živi pseći, težak život. Kad mu nešto ne paše gunđa. Većinu vremena provodi u mom krilu. Zato sam i stvorena, vjerojatno si on misli. "Ona je tu da bi ja imao gdje ležat". Pak budući da nemam prava glasa, odrađujem svoju dužnost šuteći i strpljivo. Nosam ga okolo. Najnoviji izum mu je dežuranje na prozoru. Uz prozor smo mu postavili stolicu. Prozor otvorimo. Pak je na stolici pola dana i pola noći. Jer dežurstva nisu laka. Uvijek se nešto događa i to treba bit pod kontrolom. Njegovom. Pa se glasa. Sad, kad mene nema doma svejedno mi. No ako te u pola jedan u noći probudi njegovo lajanje, jer se u parku pomaknuo list |