Znam, znam da sam duzna rec sta je bilo jucer na razgovoru... ocu , polako... nije mi jucer bija bas nesto posebno dan i nisam bila raspolozena za pisanje bloga.
Je, isla sam na taj razgovor koji je vodila psihologica, i jos je jedna zena sidila kraj nje al nista nije pitala. Uglavnom, pitanja su bila tipicna, ono ispricaj nesto o sebi, a radila si tu i tu, kako ti je bilo tu i tu, koje su tvoje osobine, zbog cega bi mi tebe trebali zaposliti, imas li vozacku, vozis li, bla bla...
Sve u svemu, lipo smo malo popricale, jedno petnaestak minuta. Zenska je rekla da ce se javiti kroz iduci tjedan jer ce ovaj obavljat razgovore sa kandidatima. Ajd, to mi je vise zvucalo ka odjeb, al nema veze. Pokusala sam, i vec je uspjeh taj sto su oni od 300 prijavljenih mene izabrali u 80 ljudi, i da sam ja ta koja je od tih 80 dobila sansu za razgovor. I to je vec nesto.
Prvo sta mi je rekla psihologica da sam natprosjecno dobro rjesila test inteligencije. Ja stala, i gledam je, zar ja??? Da, kaze ona, mozete biti ponosni na sebe. Ajde da san barem nesto dobro napravila.
Eto sad sam u iscekivanju rezultata, iako se uopce ne nadam nicemu. A ovi moji u uredu, ukljucivsi i seficu vec pricaju sta ce kad ja odem, kolega kaze jos jedna osoba koja dobro radi odlazi (a meni srce veliko ko kuca)... Lipo sam im rekla jucer: Nemojte vi jos nista pricat, pa ja nisam otisla, nisam dobila nikakv posa, jos je zec u sumi!!! Boze ih sacuvaj.
Medjutim, nesto me iznenadilo. Tako pricam sa seficom, a ona nazove svog prijatelja koji radi u toj banci da se raspita oko tih radnih mista, da vidi sta se moze. Nisam mogla virovat!!
Stvarno zena nije losa, i nemamo odnos sef zaposlenik, al ebenti kad se nemamo odakle financirat zna bit frustrirajuce. Dolazis svaki dan na posa, preuzimas sve vise i vise obaveza, a place nema na vidiku, ili ima al one smanjene. Jebote, postanes imati smisao za ic na posao.
I kaze ona meni jucer, Znas nadam se samo da se nece dogodit da ti u banci dobijes posa, i da nama ovo sve super krene!! Nesto posteno od nje.
Al necu vise o tome, vikend mi je bija ok. Sve do nedije navecer. U nediju smo dragi i ja isli na kupanje iako je sve bilo oblacno. U Omisu nije bilo kapi kise, na plazi svega desetak ljudi, more mirno i toplo....gustali smo ka dva mala prascica. Igrali smo cili dan briskulu i zezali se. Posebno sam se nasladivala kad bi ja dobijala partije, a on bi bija lud. HEHE... srica moja mala.
i sve je bilo ok do navecer, kad sam rekla nesto... Uglavnom, bila sam nekako tuzna i rekla sam mu da ne osjecam potrebu biti intimna s njim. Ja sam plakala na svom kraju kreveta, on je leza na svojoj strani kreveta. Bila sam jako tuzna, al tako sam se osjecala, i vec mi je to nekoliko puta bilo tako, i morala sam reci... vidija je i on da nesto ne stima. Od pustih suza sam zaspala, a on je stavija slusalice na usi i slusa glazbu...
Jutro je bilo grozno, samo sutnja izmedju nas, napetost u zraku mogla bi se sic nozem....uzasna situacija... nismo nista ni pricali, samo sluzbeno...
Nekako sam se suzdrzavala da ne placem, jer sam morala na onaj razgovor... i tako cili dan...
Sinoc smo se i nasli, isli smo na Znjan prosetati i malo sidit uz more.... Cakulali smo ono bezveze, jeli pizzu...Visala sam mu se oko vrata i ljubila ga , a on mi je stalno govorija ULIZICE MOJA MALA.
To me jako pogodilo, naslonila sam se na njegovo rame i pocela plakati. Naravno sve je skuzija, rekla sam da mi oprosti za moje rici al da nisam mogla lagati. Zaglija me jako i reka da sam ga povridila jako. Svjesna sam ja tezine svojih rijeci, al ne mogu nakon toliko godina glumiti da je sve ok kad nije.
Nismo puno ni razgovarali o tome, snazno me zagrlija i drza u svom narucju. Rastali smo se u malo boljem raspolozenju,al ja sam svejedno jutros opet u komi.
I ne znam zasto je to tako. Super mi je dok smo zajedno, kad smo vani, na moru, kad se zezamo...al onaj tren kad bi trebali biti intimni, meni se neda, to mi je tlaka, nisam uiopce zainteresirana... Ne razumin zasto taj osjecaj, nikad mi se dosad nije dogodija i zbunjena sam. Nadasve tuzna... jako....
