Viola: Director's cut

U projektu na kojem trenutno sviram maše mi (dirigira) jedan bivši dečko.
Toliko davno bivši (s početka srednje škole) da se ničega ne sjećam osim da nam je prvi spoj bio u kinu i da je imao zelenu jaknu :). A ja ljubičastu :)))

U međuvremenu je postao Maestro (dirigent) a ja prva viola i sad ga moram slušat kad mi maše. I pazit na njegov štapić. I poštovati. I govoriti: "Da, Maestro!". Cijeli orkestar mu govori Vi, osim mene (ipak smo sjedili u istoj klupi na solfeđu pred XX godina).... nije li to komično.
Sad vidim zašto muškarci ne vole žene dirigentice. Ne vole kad im nešto "potencijalno" ili "bivše" maše pred nosom. A oni bi je trebali slušat. Osim naravno ako je jako gadna, što je vadi iz kategorije potencijalne, onda valjda smije bit Maestra.

Ja osobno se inače baš ne palim na dirigente (naravno, čast iznimkama). Izgleda da mahanje palicom pred nosom nije baš sexy. Ili???

(Pozdrav kolegama blogerima iz rupe )