Petar i torovi

Nije nikad Petar stari
bojao se pomrčine
nit mećave bilo koje
niti bure nit južine.

Cilo lito ranom zorom
još dok sunce ne ugrije
žurio bi neumorno
i nestao iz avlije.

Priko lokve,priko krša
dugi put bi prigazija
stizao bi do torova
da bi blago zatvorija.

Iza toga opet kući
sve u miru i spokoju
te u ruci s bagulinom
zapivat bi znao koju.

A pridvečer kad zaladi
Petar važ u ruku uze
valja stići do torova
triba blago da se muze.

Iza toga na ispašu
valja blago uputiti
za vidila kući stići
mliko triba prociditi.

Prokuvati pa ga stavit
iza toga da se ladi.
I tako bi vridni Petar
uvik ima što da radi.

Već odavno nema Petra
ni torova više nema.
Torovi se urušili
uslijed dugog nevrimena.



Jedna od napuštenih i urušenih jara-torova u kršu
iznad Širitovaca na Miljevcima zapadno od Drniša.
Vatavučke jare,reklo bi se u selima!