petak, 29.04.2005.
 Zazvoni telefon. U meni radost kao u shtene kada chuje gazdine korake pred vratima. Vrata se naglo otvaraju i udaraju me posred chela: "Glupacho naivna." Tek me je sada udarilo kako treba. Oh, i te kako me je udarilo. Sada dolazi tako poznato oseccanje. Ono od kog bezhim ne shtedecci dah. Ono koje osetim kako mi se prikrada sa boka i znam da je tu, blizu i znam da sam bespomoccna i mrzim ga, mrzim. Samosazhaljenje pomeshano sa samoponizhavanjem i oseccanjem bezvrednosti. Ispecci ccemo gorki mazohizam. Doshla sam (onim vratima u chelo (tel. pozivom koji nije bio za mene)) do tachke (kljucha, o kako divno kljucha - ali ne mogu bez ironije) gde bih da me udaraju jache i jache i jache i jache. Do kraja. Kada smo vecc stigli do ovde. Fuj, bre! Odvratna si, Ivanka. |
