subota, 17.03.2007.
Radna akcija
Ne mogu spavati. Ali ovaj put nije nesanica nego baš suprotno; presanica. Juče sam došla iz "ludog" izlaska u 2 (to nije baš rano, ali još jednom je potvrđeno da dokad ostaneš vani nije mjerilo kako ti je vani) i nakon večerice (kutija kekasa i mlijeko po potrebi + 3 Kat Kat tat-a, no oni su mali pa ih ne kontatam kao nešto jako kalorično- NOT!!!- samo ta tri dođu ko jedna čokolada) na hrkanac... do 3 sata! Da budem preciznija jer nije nemoguće da (krivo) skontate da sam se digla za uru vremena: do 15 h! Mama je tada upala u sobu da provjeri jesam li živa. Kad se uvjerila da jesam, zamolila me (AJ, DIŽ'SE!) da joj pomognem sa šutom (?). Ja na prvu pomislila...jebote, mater mi se drogira...kako sam joj dozvolila da se tako upropasti...šut, jel?
No, ispostavilo se da je to ono sranje od kamenja i ostataka izbušene kuhinje... radi(mo) novu kuhinju-> Željko... a mama i ja pomažemo smetajući okolo i frkčući ne u brk:
"Kk... ajme prašine,
Kk... dobit ćemo bolest"..."KkK...gubite se odavde" -završava Željko. I tako iznova.
Mene zapadne posao tegleće mazge: gori-doli sa šutom na leđima i daskama pod pazuhom...jen put, dva put, tri put, četiri put... Nije meni teško hodati, to je već davno konstatirano, ali da me baba uhvati peglati...to mi je već malo teže. Uspinjem se po neki put gore kad se oglasi neka baba (odakle se stvorila, nemam pojma): " Mh mgh, ne nosi se danas to smeće."
(Smeće, jel smeće, tako ti smeća, tako ti o mojoj kuhinji!) Ništa ne govorim samo se dalje penjem.
Ide baba za mnom i nastavlja: "Koji je to način danas nositi smeće? Zna se kad se nosi. E."
Ja, samo da nešto kažem: "A kad se nosi?"
Baba: "Utorkom".
Ja: "Dobro".
Baba: "Pa što ga sad nosiš?"
Ja: (Da tebe uhvati kolap.) "Nisam znala za to pravilo."
Baba: "Piše ti poviše kontejnera."
Ja, osjećajući grižnju savjesti što ne čitam natpise poviše smrdećeg kontejnera izjavim: "Hvala, bako, ostatak kuhinje ću iznijeti na smeće u utorak."
Baba ne odgovara nego se okreće i silazi dolje negdje niz skaline, odakle je došla...a čisto me zanima iz koje je mišje rupe izvirila i skontala da ja nosim veliki otpad u petak umjesto utorak. Neka, i ja ću jedan dan pronalaziti zanimaciju u gnjavljenju mladih nada u ulici Padre Perice.
Imam novi friz... Tra la la laaa... Konačno sam se ošišala- nakon 8.mj. minule godine. Što se mene tiče frizeri bi mogli krepati. Ne volim se gnjaviti u zagušljivim salonima gdje vječito vise iste ženetine i svaki božji dan feniraju ono jadno dlaka čija je budućnost sve pogubnija svakim novim približavanjem Četke Čupašič. (mene strašno Četka čupa, mrzim se češljati). Zato ja idem jednom godišnje i napravim revoluciju na glavi. Ovaj put nije nešto ekstremno ko inače 
Imam tri boje na glavi- crvena, nešto zlatno i još nešto nedefinirano, a ovo što strši u zraku je samo eksperiment. Mislim da neću inače tako nositi. Jedino mi je jedan frend rekao da mi je dobro..nitko više...čak ni vlastita majka kojoj je njeno dijete uvijek najljepše, najdivnije...i sve naj... Moja je reagirala: "Oće li ti to stalno tako stati na glavi?"
Meni se sviđa. Svaki put moj posjet frizeru je isti- sjedenem u onu stolicu i rečem frizerki da radi što hoće...ona se cijela ozari jer valjda nema puno takvih slobodnjaka i počne se igrati...10min. je mućkala boje i smućkala neki kerefek koji ja sad ponosno nosim jer, naime, kerefek je plaćen 300kn. Da. Kad je rekla cijenu meni pozlilo, a ovaj kokot na glavi se otrembesio kolika me tuga obuze zbog tuge koju je moj majko osjetila kad sam joj priopćila cijenu. NISAM, u smokve, znala da će to tolko koštati. Nisu normalni. Bez obzira što idem jednom godišnje, sve sam bliže konačnoj odluci da skipiram i taj jedan put. Mogu se očerupati i doma.
Ovim odlaskom u frizera sam željela izgledati ženstveno...
Željela...
