kreativnost je jedini spas

I evo odlučila san da je vrime da se i od ovog bloga napravi nešto… Malo san ga priuredila, nije baš totalno onakav kako bi tila da izgleda ali za to je krivo moje apsolutno nepoznavanje rada u HTML-u. I za ovaj dizajn triban prije svega zahvalit gregu, surferu i mom frendu Nikoli iz Beograda koji me uopce uvea u ovaj isuviše kompliciran svijet kompjutera. Ali da sad ode ne zvučin ka na dodjeli Oscara vraćan se ja na temu, a to je pisanje ovog bljoga. E pa zaključila san da triba ipak imat neko misto di možeš šutirat sve ono šta ti se nakupi u glavi, sve ono šta te izluđuje ili fascinira ili jednostvavno oduševljava. Pa je zato tu za početak jedna zakon pisma od Hendrixa, koja priča baš o jednoj curi koja živi u svitu mašte, a uvik me podsjeti na jednu dragu mi prijateljicu, malu plavušu ;) I onda još koji stih od Analene, čisto pre snažni stihovi… ali da se ne bi ode cmizdrila pa vrime je da i ja pokažen malo svoje kreativnosti, a pošto je život najčešće najbrutlnija inspiracija, evo jedne kratke, ali nadasve istinite pričice:
Sjedim ja za stolom, ručam sama kao šta se često događa u zadnje vrime, pečena kokoš od jučer, ali san je ubacila da se zgrije sa falšom juhom, pa je to postala neka pečeno/leša kombinacija…uglavnom, uziman batak, moj najdraži dio, i u trenutku kad san pukla one dvi kosti koje čine batak sve je otišlo kvragu. Prokleto mi se došlo bljuvat. Ne znan zašto ali u glavu mi je uletilo par nadasve morbidnih slika tipa zaklana kokoš trči po dvorištu a njena glava za njom, lomljenje kralježnice nekoj mački i slične fan misli. Ok i tako ja odložin batak i nekako uspijen zadržat ostalu hranu u sebi i pokušajen skužit koji mi je k, jer inače nisan baš neki vegetarijanski tip, klopan sve šta se nekoć micalo (Ok aj ne baš sve!). I krenen do lonca s juhom da bar nešto pojiden prije odlaska u školu, dižen poklopac a unutra se ljuljuškaju male mesne okruglice. male smeđe okice. oči… u mom loncu. Ništa od juhe. Spečem si dva tosta, onako usuvo i poidem ih. Nisan se usudila uzet paštetu da je namažen.
Ali sve to me i nije baš iznenadilo. Cila ova zabava nije ni blizu gadna kao moj čokolino sa žoharom. Nekih tjedan dana me bila pucala fobija da mi je u čokolinu žohar i svako jutro kad san ga ila samo san čekala da izviri nogica iz žlice…tako da san čokolino polako izlivala sve dok na dnu žlice ne bi bilo toliko malo da bi bila sigurna da nema ničeg drugog,. I onda bi jela. Marendavala san svaki dan oko 20 minuta.
E, pa baš za ovakve događaje ti triba blog. Da možeš sve ovo ovako lipo napisat i da te se ljudi onda ubuduće znaju klonit kad te sretnu na ulici, e to je ona luđakinja šizofreničarka, majke sakrijte svoju djecu, HAHAHAHA!!! kahm, malo san se zanila uglavnom pozdravljan vas ljudi u mom ponovo otvorenom blogu ili kako bi Hladno pivo reklo DOBRO VEČE I DOBRO DOŠLI SVI, U MOJ TRODIMENZIONALNI HOROR FILM!!!