Just another lost soul...

19.04.2006., srijeda

Dugačak post...

Ljudi... ja sam morala ovo napisati... znam da je dugačko... ali i znam da će neki ovo pročitati... U mojoj osnovnoj nije vam baš bilo uobičajeno da se družite s bilo kim drugim tko nije iz vašeg razreda… mene takve stvari nisu pretjerano dirale, no, ipak… ja sam si lijepo u svom razredu našla pet – šest cura i to je bila moja ekipa… to vam je bilo ono društvo u kojem čim jedne nema svi je tračaju… a kako su takve fore kratkog vijeka… brzo vam je sve to palo u vodu… no, taj krah… ili događaj koji sam ja shvatila kao krah, dogodio se u prilično zajebanom trenutku u mom životu… bila sam na maturalcu… sedmi razred… i tamo sam, onako totalno psihički razjebana… izgubila, kako sam mislila, najbitnije osobe u životu… u tom trenutku, utjehu sam našla u jednoj curi koju nikada prije nisam pretjerano doživljavala. Za mene i moje cure… ona je bila jedna od onih… nevidljivih štreberica… nikada nisam upoznala curu, ali sam brzo stekla dojam o njoj… pogrešan… i tako sam vam ja toj curi ispričala svoju životnu priču…. Sjedile smo na molu… i pričale… nekoliko sati… dok nije nastala potraga za nama… mi smo naime… kako su naše raske rekle… nestale… pobjegle… bila je takva neka fora… Nas dvije smo tada… otvorile jedna drugoj dušu… i prošlo je cijelo ljeto, a mi se nismo ni čule ni vidle… meni je bilo žao… što sam dopustila sama sebi trenutak slabosti da ispričam toliko toga o sebi potpuno nepoznatoj osobi… ali… jebi ga… bilo je učinjeno… Srele smo se opet prvi dan u osmom razredu… i cijeli osmi razred… provele smo zajedno… bilo me briga što ljudi misle o nama… mi smo bile totalne suprotnosti… ona anđeo, ja vrag… nikome nije bio jasan taj spoj… profesori su nas unezvjereno gledali kada bi mi rekle da se družimo… a kada je došao trenutak da je mogu nazvati «najboljom prijateljicom» sve su se moje druge frendice osjećale iznevjereno… padali su komentari stila… «Joj, kaj ti imaš zajedničko s njom…», «Ma to je samo još jedan tvoj hir…» moram li vam još što reći, ako vam kažem da je to jedina osoba iz osnovne škole s kojom se redovito čujem, često vidim i da su mi njezino mišljenje i savjeti užasno bitni… ispred nje… ja nemam srama… i ono što me najviše uveseljava kod naših razgovora je odvratan sarkazam… to samo ona i ja kužimo… Dakle… dotična gospodična…će se prepoznati u ovim recima… i reći ću joj ovo, jer kada joj kažem inače, mislim da ne shvaća da ja doista mislim ozbiljno… Hvala ti što si bila uz mene… uvijek… i što me nikada nisi ostavila na cjedilu ili bilo kako razočarala… nisi ni svjesna koliko mi znači tvoje prijateljstvo… volim te! Drugu, izuzetno bitnu osobu… upoznala sam tek nedavno… dok sam prilično pripita odlazila doma iz Zvuka… prijateljstvo s ovom osobom također je bilo veliko iznenađenje za mene… jer… jednostavno… sada ni ja nisam mislila da to ima budućnosti… mislila sam da smo slične, ali ipak različite… no… odjednom… ona je postala svakodnevni dio mog života… svakodnevni dio koji više nitko nije mogao zamijeniti… i opet su ljudi iz razreda skeptični na naše prijateljstvo… no… ova cura je nevjerojatna… puna je vrlina koje su meni od velike važnosti, a najveća joj je mana to što na tuđe živote gleda s prevelikom dozom optimizma… Ovo je ona osoba koja čim je ugledam osjetim sreću… sigurnost… odmah mi popravi raspoloženje… i imam osjećaj da bih joj mogla reći sve o sebi i da bi mogla slušati o njoj satima… I koliko god joj puta rekla koliko mi znači… imam osjećaj da ona to ne shvaća ozbiljno… A žalosti me i činjenica… što imam osjećaj da ju nešto jako muči… i da bi htjela to podijeliti s nekim… i žao mi je što ta osoba nisam ja… jer… možda ja njoj ne značim koliko ona meni… ili je možda u strahu od razočaranja poučena nekim prošlim iskustvima… ne znam, ali znam da je ovo jedno od onih prijateljstava u koja doista mislim polagati i vrijeme i trud… Pusa… volim te! Meni su uglavnom, sva veća prijateljstva, prethodila time da sam ja uvjerena da ja s tim osobama ne mogu funkcionirati… takva je situacija bila i sa sljedeće dvije osobe… njih sam upoznala na početku ove školske godine kada sam krenula u srednju… Tama - cura s kojom sam se prvom upoznala u razredu bila je moja suprotnost… totalna… i… zbog jedne njene navike… ja sam bila malo skeptična prema njoj, nama kao prijateljicama… no… onda… tko sam pobogu ja da određujem nekome drugome kako će živjeti… s vremenom… shvatila sam da ipak imamo nekih zajedničkih stvari… i počelo je… Ono što najviše volim kod nje je to što uvijek gleda na sve kao promatrač, ne miješa se tamo gdje joj nije mjesto i uvijek će vam dati koristan savjet, iskreno će vam, u glavu, bez okolišanja reći ono što misli i s njom se možete zajebavati… ono… baš zajebavati… Ono što mi kod nje smeta je to što ponekad… može biti hladna… može vam pružiti felling kao da joj nije stalo do vas… mene to ponekad zna izbaciti iz takta, ali ono… prihvatila sam to pod «nju»… No, ipak… ona je jedna od rijetkih osoba koja vam bez obzira na to koliko si je dobra s vama, koliko joj je stalo do vas, nikada, nikada vam neće reći nešto što ne stoji samo da bi se vi trenutno osjećali bolje… a upravo to je ono što je meni potrebno… Znam da ona ne voli kada joj netko javno iskazuje osjećaje, ali… jebi ga… stalo mi je do tebe i do našeg prijateljstva… volim te! Martina – joj… biser… dakle… stara priča… prevelike razlike… na kraju… shvatih kako smo zapravo slične… cura obožava čitati… knjige stila, Lovac u žitu, Pobunjeni mladac, a L.O.T.R. su joj klasici…. Cura i svira… violinu… glazbena škola… te fore… a i super piše… dakle… sluša rock i pali na dugokose rockere i metalce… imamo prilično sličan tip «savršenog dečka», ali… sviđaju nam se totalno različiti tipovi… (doduše… meni se u zadnje vrijeme ne sviđaju dugokosi rockeri i metalci…) S njom bi mogla pričati satima… a i pričam s njom pod satovima… pogotovo pod fizikom… u prvoj klupi… don´t ask… Dakle… ono što mi kod nje smeta rekla sam joj u facu… osobnija stvar je u pitanju… a obožavam činjenicu što sam pred njoj slobodna… što imam osjećaj da me ne sputava… daje mi priliku da budem ono što jesam… Uveseljava me njeno društvo… stvarno… i jako je puno volim!!! A sada… moram napisati nešto i o jednoj osobi u kojoj sam se prilično razoćarala… ona ne spada pod onaj dio posta… prijatelji… ovaj dio je priča za sebe… baš kao i dotična osoba… Pričam o «njemu»… Od prvog dana kada sam ga upoznala, mislila sam da je riječ o dečku koji ima jasne stavove u životu… U istim trenucima kada su počela ona sranja u razredu… ja sam se zbližila s njim… dosta smo se ispričali… i on je svakim našim razgovorom postajao sve veći u mojim očima… na kraju… i u srcu… bilo me strah… sram… razočarala sam se sama u sebi što sam dopustila da on promjeni kategoriju u kojoj se nalazio u mom životu… iz prijatelja… u dečka… To sam shvatila nakon jedne srijede kada smo ostali sami u McDonaldsu… prvo je bilo puno nas iz razreda, a onda smo stali sami… sjećam se njegove izjave… «Kada se zaljubiš, ne možeš više biti objektivan!» Kada sam odlazila doma tramvajem… shvatila sam to… sumnju mi je potvrdilo i kasnije dopisivanje msn-om… kada mi je rekao nešto što je u meni izazvalo jaku ljubomoru… Nakon toga… sve se sjebalo… ja sam promijenila svoj odnos prema njemu… a onda… postepeno sam doživljavala sve više i više razočaranja u njemu… osoba o kojoj nije imao najbolje mišljenje… postala je glavni dio njegovog svijeta… meni je pričao jedno… radio je drugo… pitanje je što je zapravo on doista osjećao… Svojim je ponašanjem bunio ljude oko sebe… mene pogotovo… Govorilo se o njemu da je prepreden… doista, tako se i činilo… kao da ljude stavlja na testove… ocjenjuje ih i onda ili odbacuje ili prihvaća… Jednu večer, poslao mi je poruku u kojoj me obavijestio da jedna osoba nije prošla njegov test, da će prekinuti odnose s njom… bla, bla… znate što je onda bilo… izjavio je da je možda zaljubljen u nju… da… šok… inače, ta osoba, ta cura… ja nju ne podnosim, ona mene ne podnosi… svađe, mržnja… koma… i naravno kad god nju netko ne voli… obrazloženje je prilično jednostavno… ljubomorni smo na nju… hm… da… dobro… kako god… Iako on nikako ne spada u moj profil «savršenog dečka»… ni po čemu… ni po osobnosti… jer nije bad boy… ni po izgledu… jer je šminker… ali ipak… u njemu je bilo nešto meni neodoljivo… ne znam što… i to je ono što me kod njega toliko jako privlačilo… Izjavio je da mu svi mi trenutno lažemo… samo mu njegova draga, savršena «Femme Fatale» govori istinu… A dobro… neka bude tako ako on to tako želi… uostalom… Ja sam od prvoga dana našeg prijateljstva imala osjećaj da on ima više lica… a ja sam bila zaljubljena u samo jedno… i to lice, tu njegovu stranu… sam možda čak i voljela… ali… toga više nema… možda nikada nije ni bilo… možda sam se prevarila… ali… nadam se da nisam… i da će se onaj «savršeni» možda jednom vratiti… jer… uživala sam s njim kao s prijateljem… i to mi je dovoljno… jedino što želim… onog dobrog prijatelja…

- 09:09 - Komentari (15) - Isprintaj - #