~ tko sam ja uopće? ~

Davne 1998., negdje u ovo vrijeme, stajao sam u redu za ručak u menzi na Savi. Red mili, nikad stići. A meni se nekako ne jede. Ma zapravo gladan sam, krulji mi želudac ali nekako mi je sam taj proces jedenja mučan. Pomislim kako ću opet jesti nekakav komad mesa najgore kvalitete, masan, pun žila. Valjda ni vojska ne dobiva tako lošu hranu kao studenti. I u tom trenu saberu mi se neki događaji otprije. Sjetim se kako mi je prijatelj svojevremeno prigovorio što svaki dan jedem meso, uz komentar: -je li doma jedeš meso svaki dan? Sjetim se drugog prijatelja koji se friško priklonio Hare Krišnama i postao vegetarijanac (te u više navrata sugerirao isto i meni). A opet, kako da zaboravim da mi je i otac vegetarijanac, zajedno sa skoro pola obitelji s njegove strane. Ma znao sam ja sve o vegetarijanstvu, još od malih nogu. Načelno sam se i slagao s njim. Ali sve mi to nije ništa značilo kad sam ja od rođenja bio mesojed. Volio sam meso. Najslađe mi je bilo meso na gradele, pa supat kruva u ulje. Kakvo povrće...
No, toga dana stojeći u redu i zaključio sam: -zašto ne bih ja danas jeo ručak bez mesa? Pa ne moram baš svaki dan jesti meso. Evo, danas baš neću! Što je najbolje, raspoloženje mi se nekako popravilo nakon te odluke. Kao da je neki teret spao s mene, neko moranje više nije bilo tu. I fino uzmem ja neko varivo i najedem se do sita. Dok sam uživao u svom varivu gotovo sa sažaljenjem sam gledao ostale kako se muče s nekim odreskom, isto onako kako sam se i ja mučio svakog dana.
Sutra sam ponovio eksperiment.
Idućih dana odlučio sam vidjeti koliko dugo će proći prije nego mi se opet počne jesti meso. Prošao je mjesec dana, pa dva, pa tri, i tako dalje, ...no taj dan još nije došao.