Još samo malo. Swe će tada biti gotowo.



Swi razmišlljaju o odmoru. Kako će prowesti ljeto. Zawršila je škola. Gotowo je. No,za nju owo je tek početak.

Prije otprilike 2 mjeseca.
Probudila se sa bezznačajnom oteklinom na oku.
Samo mala crwena oteklina. Nije se ni primjećiwala.
Toliko glupom da je mislila da će proči u roku od par dana. Uz to uwjerawala se u swoju teoriju čitajući knjigu pretežito tog problema i wjerujći da će se samo powući jer je to imala prije točno godinu dana. Na istom mjestu. Isto oko. Godina se ponawljala. Ona je barem tako mislila.




Dani su prolazili.
To joj je swe wiše naticalo. Swe se wiše widjelo.
Roditelji su je naručili kod doktora, točnije okulista.
Nije išla u swoj grad nego u drugi. U njezonom gradu je jako gužwa za naručiti se okulistu.
Znala je što ju očekuje. Doći će tamo i dati će joj glupe kapi kao i prošle godine. I to će se samo tako powući.
Oke mislila je. Nawikla je na kapi. Woli ih stawljati u oči. Woli kako joj oči osjete hladnoću one male kapljice.
Okulist ju je naručio tek za mjesec dana.
Swaki dan se ujutro dizala sa polu zaklopljenim okom. Swaki dan se bojala dići iz kreweta i doći u kupaonicu pred ogledalo. Samo se bojala da se ne zakomplicira. Samo to.
Swi su je počeli ispitiwati što je to.
Ni sama nije znala odgowor. Kako bi znala?!
Samo mala kwrgica.
Bila je još škola. Otišla je do razrednice i zamolila ju da ju pusti s nastawe da ode okulistu.
Swa sretna izašla je wan iz škole. Razrednica ju je pustila.
Počela je ladano skakutati. Skoro neprimjetno.
Skočila je sa zadnje stepenice koja wodi do ulaza u školu, samo ona je izlazila.
Mislila je kakwe sreće ima. I to baš danas ide kod okulista. Baš danas ju treba pitati. Nasmijala se iznutra.



Išla je sama do okulista.
Roditelji nisu imali wremena. Radili su. Nikako nisu mogli poći s njom. Također je bilo i sa sestrom. Imala je obweze. Škola.
Roditelji su joj detaljno objasnili put do tamo. Kako zgrada izgleda.
Naime rekli su joj da je na drugoj strani. Ali u redu. Snašla se.
Došla je ispred te welike siwe zgradee i pogledala tablu na kojoj piše. Očna klinika (tako nešto, ne sjeća se točno).
Ušla je unutra. Samo zna da je bila izgubljena. Nije znala di treba ići.
Upitala je recepcionara koji je bio u odjelu sličnom policijskom. Simpatičan čowjek. To je odmah pomislila čim joj je bez ikakwih problema točno objasnio di je mjesto di ona treba ići.
Sestra je izašla wan i uzela njezinu uputnicu. Njezinu zdrawstwenu knjižicu i netragom nestala u onu malu siwo-bijelu prostorijicu.
Wani čekajući gledala je prostor oko sebe.
Nije joj se swiđalo. Bila je u nepoznatom. Sama. Nikoga nije poznawala, pa čak ni okulista. Swe je to bilo prewiše.
Pozwali su je u tu prostorijicu.
Unutra je bio gospodin odjewen u bijelo sa bijelim rukawicama na rukama. To je bio njezin okulist. Rekao joj je da pričeka. Ona je sjela i gledala što on radi.
Pomoću lasera je jednom starijem gospodinu wršio nekakwu terapiju. Toliko je shwatila iz njihowog razgowora. Nije htjela slušat tuđe probleme ali zanimalo ju je. Ipak prwi puta je bila blizu tog lasera koji baca preljepe zelene zrake. Bila je fascinirana.
Obawili su swe. Taj gospodin na kojem su wršili terapiju je izašao wan iz prostorijice nakon kratkog razgowora sa sestrom i dogowora oko sljedeće terapije.
Napokon.
Okulist je došao do nje. Rekao je da sklopi oči. Učinila je to. Rekao je aha.
Ona je bila opuštena. Bila je sigurna da će swe biti u sawršenom redu.
Stisnuo je jako tu malu kwrgicu koja stwara tolike probleme.
Jako ju je zabolilo. Čak ju je skoro natjeralo na plač. Progutala je slinu u ustima i odlučila biti čwrsta.
Maknuo je ruku s oka. Rekao joj je da. To bi trebalo ukloniti malim operatiwnim zahwatom.
U sebi se slomila. Malim..čim?! što?! Malim operatiwnim zahwatom?! Što? Bojala se jako.
Počeo joj je objašnjawati kako će to obawiti.
Njoj je u glawi bila samo igla. Samo bol. Nikada nije bila na operaciji. Pa makar i maloj. I to je saznala tek tako. Sama. Sama!! Bez ikog. Jedwa je čekala da izleti iz te užasne prostorije.
Izašla je. Suze su same od sebe potekle.
U sebi je plakala. Na powršini je plakala kao malo dijete.



Hodala je gradom. Otišla je po swoj omiljeni sladoled.
Ništa nije pomoglo.
Zwali su je roditelji da wide kako je prošlo. Bili su zabrinuti. Prwih nekoliko puta im se nije jawila. Nije imala snage.
Kada im se jawila swe im je ispričala. Uz nju su.
Operacija se ne mora obawiti ako ona to ne želi. Ali bilo bi poželjno.
Odlučila je isti dan. Ide na operaciju.
Došla je kući.
Sestra ju je zagrlila. Prijateljica također.



Swi pripremaju planowe kako ju oraspoložiti. Reki su joj da će joj nešto kupiti sljedeći dan operacije. Imaju toliko riječi utjehe. Ali one prawe istinite utjehe koja ima nekog značaja. Kojoj wjeruje.
Saznala je datum operacije. Htjela je swaki dan samo ne na sestrin rođendan. Samo ne na taj datum.
Otac ju je nazwao na mobitel. Da određen je datum.
Dan sestrinog rođendana. Dan prijateljewog rođendana.
Samo ne taj dan.
No ipak. Nema otkaziwanja. Ne žali wiše čekati.
Sestra ide s njom na operaciju. Kaže da će ju držati za ruku. Osjeća weć sigurnost. Nitko joj ne može ništa. Ima ljude koji su uz nju.
Toliko se boji. Jednostawno ne želi ni misliti o tome.
Neće nikome jawljati za owaj post.
Oprostite joj. Jednostawno ne želi..
Tko pročita može komentirati.
Owo joj je trebalo samo da se ispuše.
Uskoro će napisati nowi post. Weseliji :)

Poželite joj sreću. Trebat će joj.




Ona wam je zahwalna.



uwela je promjene u boxewe.
stawila je nowih slika i poslowica.
u prwom boxu saswim gore je stawila što trenuto čita :)
još je uwijek u neuspješnoj potrazi za dobrim dizajnom.

Odlučila je pisati post.
Ona je našla malo wremena.
U zadnje wrijeme ga nema.
Oprostite joj.
..
Bila je subota.
Popodne je bilo prediwno. Obasjalo je njezin prediwan gradić swojim zrakama koje su zauzele swaki mračni kutak. Nitko nije bio rawnodušan. Ljudi su šetali gradom. Jednostawno su užiwali u druženju.




Nawečer. Jedna od rijetkih subota a da nije wani.
Bila je toliko umorna. Željela se odmoriti od swega.
21 sat. Ona je na kompjuteru.
Obilazi par blogowa. Narawno na msn-u je. Sjedeći u swojoj neudobnoj crwenoj stolici dopisuje se s prijateljicom koja također nije išla wan. Dogoworile su se tako.
Pričala je s raznim ljudima. Iz različitih gradowa.
Od silnog umora su joj se oči sklapale. Suzile. Nije baš widjela. Kosa joj je išla preko lica. Nije imala snage da je skupi u swoju uobičajnu punđu. Ruke nisu imale snage da pišu. Samo je željala spawati.
Odjawila se s msn-a. Otišla do kupaonice i jedwa oprala zube četkicom.
Par puta joj je ispala iz ruke u umiwaonik. Nije imala snage.
Otworila je wrata sobe. Pogledala je da widi na šta liči.
Roditelji će joj sutra prigowarati. No to ju sad ne brine. Samo želi leći.
Ugasila je kompjuter.
Ionako je radio cjeli dan. Ona to jako ne woli. Ali sestra je često na njemu.
Ugasila je užasno swijetlo na sredini sobe.
Samim pogledom u njega su je boljele oči.
Otworila je prozor širom. I lega u swoj hladan krewet.
Tako ležeći došla je do mobitela koji joj je bio ispod jastuka. Ugasila je ton. Ostawila je samo wibraciju.
Stawila je mobitel pored kreweta na jednu knjigu.
I samo je ležala.




Čudno od tolikog umora nije zaspala. Slušala je tišinu kroz prozor sobe. Razmišljala je. Sada je imala wremena da izbaci swe misli na powršinu. Da ih posloži u glawi. Dugo je ležala budna.
Weć u polusnu čula je wibracije mobitela. Jawila se.
Zwao ju je prijatelj koji je bio sa još 3 prijatelja ispred kuće. Zwali su je da izađe. Da se idu swi zajedno šetati u okolicu.
Dosta im je grada. Dosta im je zagušljiwih prostora. Dosta im je ljudi pijanih na swakom kutku. Dosta im je. Trebali su wrijeme da pričaju u normalnim okolnostima. Da swatko kaže što želi bez buke.
Pristala je. Upalila je to jako swijetlo. Škijeći očima je našla traperice i obukla ih.
Zaborawila je zakopčati gumb.
Ostala je u majci u kojoj je spawala.
Majca je jednog kluba za koji nawija.
Nije ju bilo briga kako izgleda. Nije se našminkala. Ništa.
Oni su njeni prijatelji. I prihwatiti će ju u swako doba. To je njeno društwo. Doduše nisu swi na okupu ali ipak to su oni!!
Izašla je. Prwo što je naprawio jedan od prijatelja je da se zatrčao prema njoj i zagrlio ju.
Prediwno se osječala. Tako prihwaćeno. Jer ona je došla tek nedawno u to društwo a tako su je prihwatili.
Otišli su po još jednu prijateljicu. I nju su probudili.
Prijateljici se nije bilo teško dići i ići wan. Swe za par trenutaka koji će im dodati šlag na kraju dana. Baš im je to trebalo.



Išli su se šetati oko osnowne škole.
Njezine osnowne škole. Toliko je uspomena pobuđeno u tom trenutku. Toliko sreće podjeljeno s drugim razrednim prijateljima. Prwe ljubawi. Swe se pomješalo u bujicu osjećaja. Nije osjećala nikakaw umor. Odmorila se. Sada je bila puna energije.
Ona i prijatelj su trčali krug oko škole.
Weliki krug. Bio je brži. No sačekao ju je. Zajedno su pričali. Hodali do drugih.
Prešli su ogradu preskačući je.
Wrata su bila zaključana.
Išli su na stepenice iza škole. Razgowarali su o swemu.
Swatko je rekao swoje mišljenje. To se cjeni. Čak te i podrže. Uz njih nitko ne može šutiti. Ne reći što misli. Toliko pozitiwno utječu.
Ona ih VOLI !!! woli ih kao swoju braću i sestre i ne želi ih nikada izgubiti. Jer oni su najbolje što joj se dogodilo.
Nakon par sati su krenuli kući. Pratili su swe. Po redu kako tko žiwi. Još su ispred swake kuće stajali i opraštali se. Još su pričali.
Kada su došli do njene kuće onaj isti prijatelj ju je snažno zagrlio. I ona je njega. Pozdrawili su se swi. Ona je ušla u kuću. Došla je u swoju sobu.
Bila je puna energije. Dali su joj toliko snage. Upalila je kompjuter i bila još neko wrijeme na msn-u. Otuširala se. I napokon nastawila ono što je započela prije 4 sata. Nastawila je spawati.
Osmjeh joj se nije skidao s lica znajući da ima toliko wažne osobe u žiwotu za koje bih žiwot dala.




* Prijatelj je onaj koji zna sve o tebi a i dalje te voli. *

Ona wam je zahwalna.