Kako ove moje priče, sjećanja, maštanja, fore, razmišljanja, snove, iskustva, mozgovne suicide i slike koje imam u glavi prenjeti na papir? Neznam. Kako god počnem nevalja. Preopširno, prešturo, preglupo, prenaporno. Uvijek je nešto pre. Jednostavno ja to neznam. Moram naučiti. Jer su totalno jebeno dobre. Bolesno su dobre mom napaćenom mozgu koji radi sve u šesnaest. Moje misli su zarobljene i ja nemogu pronaći način da ih ukucam u tastaturu, a da one na nešto sliče. Treba mi neki uređaj koji prepoznaje misli i baca ih na papir automatski. E da tako nešto postoji! Da se samo uštekam. U 220. Postovi bi letili. Nebi ih mogli tako brzo čitati koliko brzo bi ih moj mozak proizvodio. To treba napraviti. Idem sad na zahod potegnuti vodu.
|