Eto prođe i taj dan. Moji su još dolje. Idem u petak po njih. Mislio sam da cu se bas lipo odmoriti još jedan tjedan u Zagrebu prije nego što dodu. Ono dodeš doma, zavališ se, gledaš tv i rastežeš kožicu. Aaaa sloboda. Medutim (onaj konjski njihihi iz upitnika), krivo. Uopce mi nije dobro. Fale mi. Nitko mi se ne veseli kad dodem doma osim mojih ribica. Ko da su dobile napad popizdivitisa se zalipe za onaj kut akvarija najbliži meni i guraju se jedna uz drugu. Jebeš ribice. Ja oću svoju famili. Oću da svaki dan kad doden doma pitam malu zašto joj nije sreden krevet, oću da nemam od njih mira ni jedne sekunde, ocu da se žena nervira zbog pizdarija, ocu da se dica svadaju, ocu da moran cekati na red na wc, oću ciku i dreku po kuci, oću da smo svi skupa u krevetu navecer i da se štipamo, škakljemo, ljubimo, oću život. Ma koja fakn sloboda. Ovo je zatvor.
Jedva čekan nedilju navečer.
|
