28.07.2004., srijeda
Vikend
Prošli vikend je bio do jaja.
Nevjerovatno kako se čovjek može u dva dana i psihički i fizički odmoriti.
Petak ujutro. Još na poslu, a zapravo sam već mozgom doli. Žena zove svako malo.
- I ovo, i ono, ne zaborivi i ono!
A ja čujem samo čvrčke kroz mobitel.
Oko 2 sata kazem kolegi da ja moram još obaviti neke stvari i da nestajem.
- Nestani.
Shoping. Doma. Zaljevam cviće i hranim ribetine jer ih nisam nahranio ujutro. Zoven punicu i kazem da je brod u sutra u 6:30 ujutro i da cemo kreniti u 2. Ja sad iden leći da ne zaspen noćas za volanon. Namještam mobitel u 1:45 i iden u krpe. U 23:00 zvoni fakn mobi. Frend, pita di sam. Ja govorin da spavan, a on meni da mi je ispod prozora i da što sad. Sorry razbu. Obrni se i odi doma. Fala bogu da kuži o čemu se radi. U 1:00 zvoni šogor na vrata.
- E tetka. Rekla je mater da idete u 2 doli, a ja evo iden doma pa san te doša pitati da mi ostavis ključe od stana da mogu surfati i dovoditi komade. Ovdje kod tebe je bolje.
Kao da ja neznam kad idemo. Gotovo je sa spavanjem. Sad je njemu namištan ISDN na dva konja da mu brže ide igranje biljara na miniclip.com-u. Dobiva i upute. Iste one koje sam i ja dobio. Cviće zalivaj navečer. Ribetinama daj isti ujutro. Kad se izdrkaš, pokupi za sobom i ne špricaj po tastaturi.
U 2 krecemo. Od rotora do naplatnih kućica nikoga. E onda prije kućica di se spaja cesta iz ljubljane miljun auta. Silazim u Karlovcu i nesviđa mi se što vidim. Gužva već kroz Karlovac. Na prvom semaforu polukružno i nazad na autoput prema Gospiću.
Nakon Perušića počinje odmor za dušu i tijelo.
Svitanje. Jedno od najljepših svitanja u životu. Ona bolesna neoređena svjetlost se polako počinje rumeniti. Magla je, ali se meni čini da ona radi sivocrveni tunel preko autoputa kroz koji ja jurim. Sve je mirno i spokojno. Ja i moja pufi diskutiramo oko toga u koje smo se jebene strojeve pretvorili i kako nebi trebali propuštati ovakve izvanredne stvari kao što su svitanja. Najljepše svitanje u život sam doživio na otoku prije 10-ak godina. Nakon rada u disku do 4 ure, pratim ja bivšu malu doma. Ona ima kuću na drugoj strani otoka, na istoku. Pošto sam se zalazaka sunca nagledao u životu i svaki je bio poseban to je ova slika ostala jače u meni. Izlazak sunca. Nebo iznad Velebita se rumeni, Velebit izlazi iz sivila, rozo more je mirno kao ulje. Ja i mala zagrljeni, sjedimo na groti. Nigdje nikoga osim par jahti u uvali pred nama. Ljubimo se.
Sunce je već dobrano izašlo, a ja sam pod dojmom tih sjećanja sreće i bezbrižnosti. I tada ja odlučim da ću ovaj vikend provesti u takvom raspoloženju. U 6:30 brod kreće zajedno sa nama. Idemo po kavu i ja punici pokazujem brod koji opet budi sjećanja. Sjećanja na djetinjstvo i lutanja po brodu. Otkrivanja novih puteva, kako iz potpalublja doći do palube okolnim putevima, igranje kukala po cijelom brodu i spavanje na konopima. Oduševljenje kad je taj brod počeo voziti na moj otok. To je bilo brzo! Za dva sata i 15 min. Stari brodovi su vozili po 5 sati. Odemo na provu i tamo ćakulamo o svemu i svačemu. Ona je susrela nekog poznanika i oni počnu pričati, a ja se zavalim na konope kojima se veživa brod. Jutarnje sunce me przi po licu, a ja sritan ko malo dite. Spava sam sigurno po ure. Iskrcali smo se.
Ma nema večeg gušta nego kad te tvoje dite zagrli. To je jedina iskrena ljubav. Mali skače i viče.
- Tata, jesi li došao? Ti si bio u Zagreb. Znaš!
Mala se samo očeše od mene.
- Bok Tata, jesi li mi donio plave hlače sa sušila?
Mater joj jebem. Ja cili nabrijan na ljubav, obitelj, život, a ona me pita za gaće.
Imamo malu drvenu kućicu i oko nas nema nigdi nikoga. Ja se izvalio u onu ležanjku što se rastegne između dva staba. Iznad mene debela ladovina. A čvrci. Čuješ ih tek kad ih čuješ. I tada je to neopisiva buka. Zanimljivo je da kad primjetiš da ih čuješ i da su toliko glasni, nije ti jasno kako ih do sada nisi registrirao, a cvrče cijelo vrijeme. A onda im se posvetiš. Zatvoriš oči i slušaš cvrčke. Do jaja.
Dolazi žena i legne kraj mene. Odma ja za cicu, guzicu. To mi je super. I njoj je drago što san doša.
Dolazi mali i uvaljuje se u ležaljku i plazi po meni. Onda se smiri i legne na me. Miš mali. Ja pričam s njim, a on me samo gleda. Vidi mu se na fačici da mu je drago što sam tu. Pita ga mater oče li na kupanje. Ljubav prestaje, on diže se i ide s njom . Mala nesmije jer je u kazni. Kaže mi žena da je nemoguća. Nešto je zasrala. Ona legne kraj mene u ležaljku i ja joj se posvetim potupuno i pričam s njom više od sat vremena dok su ostali otišli na plažu. Mala mi nabije toliki osječaj krivnje koji dok smo u Zagrebu nemam jer «u Zagrebu je trka pa nema vremena». Kakvu laž prodajm sam sebi. Ja zapavo uopće nju ne poznajem. I onda odlučim slušati. Mala mi se toliko otvori i kaže da nezna više što će sa mamom jer ju davi sa glupostima. Objašnjavam ja njoj da mami nije lako jer je sama sa njom i bracom, a jos je tu i njena mala sestra, starija od moje male par godina. Obećao sam joj da ću ja pomoći da obradi mamu tako da i mama bude zadovoljna i onda neće biti problema. Kad joj je stara došla mala ju po mojim uputama pita treba li joj što pomoći. Žena mi se usere od iznenađenja, ali prihvati igru i kaže da treba pomesti kuću. Mala bez uobičajenih protesta to napravi iz prve. A meni srce sve veće.
- Mama, mogu li sada na kupanje?
- Naravno, dušo.
Brat se vratio sa mriža i donio nešto arbuna i okana. Ajmo raditi gradele. Moja žena ode namore očistit ribu, brat je upalija vatru. Mali se opet uvalio meni u ležaljku. Pufy sprema salatu. Kad je došlo vrime za speći ribu ja se dižem. U kuhinji neznam ništa osim spremiti jaja naoko i pomfri. Ali kad su u pitanju gradele tu sam najbolji. Imam par trikova za ribu sa gradela. Mora biti full suha prije nego se natopi uljem. I u drob treba uguriati par maslina. Obavezno ju cijelo vrijeme topiti uljem pomoću grančice ružmarina. Nesmi se koristiti ugljen nego osušena crnika. Najbolje je sa suhom lozom, ali to nemam. Riba je bila fantastična. Posli ručka kaže žena maloj da očisti stol, a mala zavrti očima i uzdahne bolno. Naš dogovor je bio da ću se ja svaki put lagano nakašljati kad je na dobrom putu da zasere stvar i da odmah promijeni stav. Mali kašljuc, obostrani smješak i mala pokupi stol. Nakon toga dođe pitati može li na kupanje. Vrlo se iznenadila kad je od mame odmah dobila potvrdni odgovor. Ode se ona u kuću spremiti i zove mene da dođem na tren. Ja se dignen i oden do nje, a ona kaže da nije znala da tako lako može dobiti ono što hoće i da joj je to super. Zagrljaj, poljubac i hvala. Meni srce još veće. Vratim se ja ispod crnike. Mali lego u ležaljku i zaspao. Puffy skuhala kavu i sad mi čakulamo. Ja uzmem novine, čitam oglase i postavim pitanje punici.
- Koliko metara kvardatnih ima dvosobni stan, na drugom katu koji se prodaje na Bilom Brigu?
Puffy mi je zakon i ona prihvati igru.
- 75
- Krivo. 80. A što još ima stan na 4 katu, 75000 € , telefon, komunalije, sređeni papiri?
- Balkon?
- Ne, centralno grijanje.
- Ti si lud. – Kaže brat i valja se od smijeha. – Ajde dalje.
Dobrih pola sata sam ja čitao iz novina oglase, pokušavajući pitanje napraviti što glupljim. Svi smo se smijali ko munjeni.
- Na samom ČEMU se prodaje kuća trokatnica, 6 apartmana, stuja, voda, parking?
- Neznam.
- Na samom moru.
A onda zajedničko cerekanje kakva je to kuća na SAMOM moru. Što je na nekoj splavi ili što?
Oko 5 sati se mali digo i idemo nas dvoje namore. Na plaži večina poznatih, što rodbine, što prijatelja. Stavim ja maloga u brodić i svom snagom ga vrtim oko sebe. Mali gušta do bola.
- Ajde još, još.
- Ajde tata opet. Još.
Po ure je on vrištao od gušta kako ja njega vučem.
Za zapadu se nešto kuha. Zapad je crn od oblaka. Legnem ja na plažu, a mali na mene i gledamo oblake. Oblaci bliži nama su u tri reda, a sunce je ispod njih tako da svaki oblak baca sjenu na ovoga iznad sebe. Na pučini se oker-narančasti trakovi svjetla probijaju kroz oblake, a daleko na horizontu tamno plavi oblaci iz kojih munje tuku po moru. Tako jebena slika da ću je pamtiti cijeli život. Svi ljudi na plaži šute, sjede i gledaju tu predstavu. Rođak mi je to slikao i čim dobijem slike ću ih staviti ovdje. Moj mali od tri godine leži na meni i gleda oblake. Ljudi polako odlaze sa plaže i na kraju smo ostali samo ja i mali, nepomično gledamo oblake koji se sve više skupljaju. Kad se sunce spustilo iza obzora idemo doma.
Posli večere smo izašli u selo na sladoled i cugu iako se sprema nevera. Grmljavina se lijepo čuje. Počela je bura. Borove iglice mi upadaju u pivo. Žena,njena mater i mali da će doma, a ja ću sa malom i ženinon sestron na rivu. Idemo gledati neveru. Otišli smo na vrh mula, sili i gledali neveru kako se približava. Nevjerovatno koliko pitanja djeca imaju o munjama i grmljavini i kako im je lako ubiti strah od munja kada im sve potanko objasniš. Djecu nebi trebali obasipati polovičnim odgovorima. Nikad više im neću dati polovičan, nepotpun ili netočan, neiskren odgovor. Idemo doma. Puffy već spava. Ja i žena smo mislili kad svi zaspu otići do diska.
- OK. Stavi ih leći pa idemo. Ja te čekan isprid kuće.
Nevera se bliži. Uzeo sam fotelju i iznio je ispred kuće u vrt. U jedan tren prestaje bura i stiže vjetroviti udar sa mora. Borovi i crnike šušte, pucketaju grančice. Munje pucaju u daljini, a oblaci tako dobro prenose svjetlost da izgleda kao da cijelo nebo gori. Puno puta sam doživio neveru i to mi je osjećaj do jaja. Kad se žena digla kažem joj da će biti jaka nevera i da je bolje da neidemo u disko nego da budemo tu blizu jer kad počne nevera i ako se dica probude, usraće se ko grlice kad vide da nas nema. Počinje kiša. Oblačimo one ribarske kabanice i idemo na plažu. Nevera na moru bijesni. U po ure je digla valove od metra. Nas dvoje sidimo na žalu i gledamo more. Kad zvizne munja vidi se sivo uzburkano more kilometrima uokolo. Munje šaraju nebo u toliko raznih varijacija da neznaš koja je ljepša. Kiša nas pere. Ja imam osjećaj da mi pere dušu. Sve one nervoze iz Zagreba, frustracije poslom, financijskim sranjima, nezadovoljstva koja prave još veća nestaju iz moje duše. Kiša je sve jača i idemo ispod bora na klupicu. Ista ona klupica gdje sam se nekada ljubio sa bivšim curama. Nevera još nije toliko blizu da bi bilo opasno. Gledamo more i ljubimo se kao da imamo 17 godina. Sve brige nestaju. Potpuna nirvana dok nam se jezici zapliću. Duševni mir.
Nevera nas je ovaj put falila. Opet jača bura i za 10 minuta je ispeglala one valove. Opet samo lagano namreškano more. Idemo doma.
Sutra je cijeli dan protekao u igri i razgovoru sa djecom.
U 5 i po sati je brod.
u 7,15. Zadar.
he he .
Novi autoput u cijeloj dužini.
Za 3 sata sam bio u svom krevetu u ZGB.
|
- 17:27 -
Komentari (2) -
Isprintaj -
#
|
