utorak, 24.08.2004.
|
Uvek je mirisala na Milano... Prepoznavši njen parfem na stepeništu, zastao sam uplašen da je, možda, upravo otišla. Ne, nije... Pakovala je svoje stvari. Pogledala me preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi. Smislio sam hiljadu stvari koje ću joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam... Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar. Ovako, stvar se odmotala kao klupoko vunice ispušteno iz krila. Zadivljujuće jednostavno... -Samo sam htela da imam nešto tvoje...Zauvek... Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka. Sretan sam ja momak... Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime. Hajde konju... Reci joj... Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli. Želiš nešto moje? Zauvek? -Da li bi prezime moglo da posluži? Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari. Ali oboje smo znali da to više nije potrebno. Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruku na svoje obe. -Neću da se mešam, Riđa, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde... |