Kinshasa i Congo DRC iznutra
26.07.2006., srijeda
Kako je tu lipo hladno...
Evo, vidin da je doma vruće. Pakleno.  A po cilon Europi judi padadu ka muhe. Bome, sve se ovo okriće naopako. Lipo su stari govorili... Evo, ko bi reć da ću se od vrućine usrid lita morat sakrit u Afriku! I da će mi bit manje vruće nego doma. Sve se okrenilo naopako. Hahaha, samo se vi lipo pržite doma, ja san u Africi usrid zime, na ugodnih tridesetak stupnjevi!   I tako, pomalo se navikavan na ovu zemlju u srcu Afrike, zemlju di je vlaga u zraku tolika da se zrak zapravo VIDI kad izlazi iz klime u autu, di se podmetači ne stavljaju ispod čaše nego na nju, di u birtiji na otvorenome spremaju i grill dok budući ražnjići trču oko stoli, di nima ni najmanje opasnosti da vas u istoj birtiji strese struja u zahodu, ali se možete opeć na šteriku (naravno, ako imate sa sobon šuferine ili upaljač da je možete užgat), di ne moraš ustat sa katride da bi kupija bilo šta, od cigareti, priko očali, kruva, mesa, jaja... Na zemlju koju je i slavni Motorobi jedva dotaka na svome proputovanju motorom po Africi...  Na zemlju u kojoj se šoldi minjaju po vrijednosti koja ovisi o tome koliko su novčanice izlizane... Na zemlju u kojoj van često padne na pamet kako bi bilo lipo da si tovar, a ne čovik, jer tovar ima nešto veliko, šta bi koristilo.  A sram vas bilo, nisan na to mislija, nego na REP! Barem da se morete za stolon branit od muha...  Već san van reka, grad je pun kontrasti.  Ali, to se nekako na čudan način slaže. Tu i tamo proleti kraj auta i koja kuća koja se ne bi posramila ni kojega boljega europskog grada, ali uglavnom je tu samo prašina,  rupe na cesti, veliki zidovi i ljudi koji žive uz te zidove. I prodaju. Sve i svašta. I auta, zapravo prometala, koja nadmašuju sve maštarije njihovih tvoraca o tome koliko ljudi se može utrpat unutra. A pošto je to ipak grad (i to višemilijunski), red je da ima i zgrade. Je, ima, i to velike. Ali kad pogledate na njih, prvi pridjev šta van pada na pamet je - postapokaliptično. Izgledaju ka da je neko uklonija  sve tragove života iz njih, sa njih i oko njih. A onda opet, kad malo bolje pogledate, iz svake rupe, prozora, otvora... proviruje život. Na neki čudan način, nekako ka da mu je svejedno. Život na neki čudan afrički gradski način. Pomalo uplašeno, ali bez straha. Teško je opisat. A velika večina zgrada je u poluzavršenome stanju. Ili polunezavršenome, kao van drago. Ka da ih je neko započe gradit prije nekih 10-15 godin, i onda naglo otiša.  Ostavija sve i uteka. Čak su na nekima i poluraspadnuti kašuni u kojima je beton još bija mokar kad su ih ostavili. U neke su se ljudi naselili, pa žive u tim višekatnim špiljama, a neke samo služe da vitar kroz njih puše, i podsjećaju na apokalipsu koja je prošla kraj njih dok su se rađale... Ali, da ne ispadne sve tako crno,  vidija san danas i prvu zgradu koju su belgijanci izgradili još dok su ovde bili glavni. I mogu van reć da se dobro drži. He, mislili su se oni ovde malo duže zadržat... Svašta bi van još pisa, ali malo san tanak sa vrimenon danas, pa... Drugi put! Stojte mi dobro! I pazite se sunca... |
