Dobrek i konc-logor

srijeda, 25.09.2013.

Kako sam postao okupator

Dedek moj, živio je u malom brdovitom zagorskom selu. Vodu su nosili u škafu sa malog izvora, rupe. Struja kakva takva i ona je jednoga dana došla.
Do zadruge išlo se poprečki. Uskom stazicom i trajalo bi cijelu uru. Moja babica sa košarom na glavi, tjedno bi išla u dućan, a mi vnučići bi tekali za njom. Moja babica bi svim vnučekima kupila slatke šarene cukriće.

Moj dedek imao je malu rudarsku mirovinu. Bio je veseo i znao je sve raditi. Svi su ga voljeli. Svi su ga se bojali.
On se nikog nije bojal. Bio je velik poštenjak.




Otec moj, u isto vrijeme, živio je u najvećem gradu. Živio u velikoj zgradi sa vodom, strujom, liftom, tv, telefonom, … Do prvog dućana spustio se samo liftom.

U velikom gradu traktora nije bilo. Tamo ni kravica za mlijeko nije bilo. Tamo su volovi i konji hodali cestom. Na dvije noge. Otec moj imao je oficirsku plaću. Bio je uvijek namrgođena lica i znao je ništa raditi. Želio je da ga se svi boje. On se bojao svih. Životinje nije volio a bogme ni one njega.

Svake godine, moje ferje i naše zajedničke godišnje odmore, provodili smo kod mog dedeka u malom brdovitom zagorskom selu. U mojoj mladosti more, more još nije postojalo.

Otec je bio veliki gospon. Svi su sa strahopoštovanjom gledali na njega. Slušali koju će pametnu riječ prozboriti. Čital je on i novine.

Babica moja, bi svoga zeta pazila i služila. Nesmje on nekaj mrgovati. Stavljala je na stol najboljše za jesti. Puhala tamo gdje će sjest. Samo da bude on, otec moj, zadovoljan. To je zet. Došal je iz velikog grada.
Drugi muži su uvijek nekaj delali. Pripremali drva u husti, za hladnu zimu. Babe su nosile velike smotuljke sjena u vrećama na glavi. Ja sam pridržavao žagu dedeku mom, dok je rušio drva u husti. Pazio i tekal za krvavicama, da ne idu u koruzu ili djetelinu. Bio sam najstarši dedekov vnuk.

Muž sam postal i ja. Krenuo u oficirsku školu. Dedek je bio jako ponosan. Njegov vnuk bu bil veliki … Ponosim se svojim dedekom. Nažalost on me je napustil. U malom brdovitom zagorskom selu govorili su, isti si Franc. Moju ekavicu su svi razmjeli. Nikome nije smetala. Meni, zagorski bio je ka domaći govor.

Postao sam i ja viši oficir. Bil sam kao moj dedek. Delal ono kaj sam i naučil. Delal ono kaj sam i mislil. Delal svojom glavom. Nikom se nisam dal zajebavat. Ak se treba bit, bumo se bili.

Došla je 1991. Otec moj, već je desetak godina u mirovini. Radio je 40 godina i mene odgojio da nastavim čuvati našu domovinu. On je zaslužil oficirsku mirovinu. Ja sam ostao vjeran tom učenju. Poštenju, držanju mog dedeka Franca. Nikad nisam hračkal v zdenec iz kog sam vodu pil.

Otec moj, sa JNA mirovinom, promjeno se. Kažu stari ljudi, kad muž vstari bu bil i pamejšni ?
Otec moj je prihvatio novo učenje. Prihvatio je teoriju drugog Franceka: hračkaj v zdenec i od mene buš gemišt pil.

Otec moj, traži od mene da se odreknem ponosa svog dedeka, pravog Franca. Hračnem na datu zakletvu i prihvatim učenje novog Franca.
Otec moj, kaže meni, ti nisi više ovdje svoj na svom. Francek je rekal da si ti sada na mom. Francek je rekal, da si me ti okupirao.

Ti si okupator, kaže meni otec moj.
Ti si agresor, kaže meni otec moj.
Ti si terorist, kaže meni otec moj.

Tako sam postao okupator svoga na svom, njegovom okupacijom mog.

2013-09 (7)