"Svašta ćemo mi o tebi saznat', samo piši..."

Uffff
Kako mi je ovo samo nagovijestilo, da kopci vise na internetu, čekajući ranjene ptičice!

Međutim, rado sam zauzimala stavove iz raznih situacija i opisivala ih.
Silno sam osjećala želju da pišem baš o svemu šta sam kroz život prošla, šta prolazim i čemu se nadam.
Naslušala sam se i nagledala lipote i onoga šta to nije, materijala za pisanje, koliko ti srce želi.

Nadjačala je ta želja, nad strahom od osude, izrugivanja, ismijavanja i napisala sam se, za sto života.
Baš zbog te mogućnosti, ohrabrila sam se, ne znajući, onako u hodu i u svim mogućim životnim situacijama.

"Ludo vrime" nije baš tako ni ludo!
Nikad prije nisam imala toliko izbora, kao sad, zaista mogu šta god hoću, ako to poželim!
Nije samo da sam neka stara uvjerenja prominila,
već su se i okolnosti prominile, a ja ih, napokon, jasno vidim.
Možda sam imala oduvik "dobro oko", samo se nisam znala nosit´ dobro s viđenim.
Šta je bilo, bilo je, više nije.

Čini mi se da ne gubim vrime na tuđa mišljenja, malo zaboli, trgne me, al´ ne potraje.
Odbacim brzo, kao da samo stresem prašinu kojom me zasula nečija noga,
dok ležim na plaži nabacanih kamenčića.
Ako me baš zasulo, uđem i more i zaplivam.
Eto, baš tako!
Nađem najbolji način za rješenje.

A kopci?
Neka ih, radi balansa u prirodi.
Svi smo jednako vridni i potrebni ovom svitu, ma kako nam se činilo.
Ne moramo sve i svakoga razumit´, ni prihvatit´, isto vridi i obratno...a i možemo.

Najčešće naučimo dobro onu lekciju, koja nam, naoko, nije tribala.
Nema te koja nije potrebna!

Svako znanje se pokazalo velikim bogatstvom.