Spustila se tmina. Ona tmina što obujmi sveopci pogled na svijet, pa se uljuljamo u vlastitu spoznaju svog brisanog prostora. Pogled ne ide dalje od granica vlastitog dvorišta, pa se monstruozne kokoši komšijine ne mogu razlikovati od otvorenih celjusti psa. Cuvara.
Spustila se tmina i poremetila nakane bezbrojnih o idealnom vikendu, livadi i mahanju behara sa grana. Bijeli se behar, istina, ali njegova bjelina nije isticanje bijele zastave pred inim tminama, vec više prkos i inat, o svojoj neuništivosti.
Ponadam se povremeno da će otisci sunca prerasti u oživotvorenje svjetlosne magije u ovom nemuštom vrtlogu rijeke, u ovom bezbojnom mirisu, u ovom sazvučju avetskom.


Jednostavnije rečeno, jebem ti ovu magluštinu, kad će više i to proljećno sunce da grahne i da ostane tako!