Sanjam, ne budim se...
25.12.2007., utorak
Sretni blagdani...
 |
10.12.2007., ponedjeljak
Opisat ću vam današnji dan...
|
Išla s tatom u kupunju nekih stvari, bla, bla, to sad nije bitno. I otpelje on mene doma, izađe iz auta i vadi neku kutiju, ja pitam: "Šta je", tata kaže: "Mikrovalna"... Ja ostala paf, istina je da sam razmišljala kako ju je dobro imati, ali sam zaključila da nama ne treba, mi ništa ne podgrijavamo. Dođemo pred ulazna vrata, ja vadim ključ, ono brat doma. Mislim si: "Daj e, trebaš radit do 7 i po, šta sad" Uđemo, tata vadi mikrovalnu, miskovalna ogromna, a mi nemamo mjesta... Tata ju stavi na stol, zauzela ga pola, totalno ružno i nepraktično. Pitam brata šta ćemo, a on ni pet ni šest nego tati "Ja sve radim, ona ništa, vidi kako je pod prljav..." Meni ništa ne treba, ni ono šta imamo, ni ono šta nemamo!!!" I dere se... Ja mu kažem da ako mi ima šta reći da mi kaže u lice, a ne da me ide tužakat, i da govori o meni u trećem licu kao da me nema... Onda se zaderao na mene da NE SEREM i zalupio vratima. Bilo mi je tako teško, bilo zbog neugodnog i nepotrebnog iznenađenja bilo zbog bratove reakcije. No to nije bilo dovoljno i tata se počeo derat na mene kako mogu tako razgovarat  a i vidjela sam da he tužan jer je najbolje mislio kupnjom mikrovalne. Na kraju ju je odnio ća, nama ne treba.Sad sam tako tužna jer se solidan dan pretvorio u moru, i osjećam se ko kreten jer sam razočarala tatu, i mrzim sebe i njega jer mi UVIJEK to napravi, kupi nešto bez razmišljanja što nam ne treba... |
