ke košta da košta

objasni sebe u jednoj rečenici: -> jaka na riječima, slaba na djelima.

da da, još jedan poludepresivan post. ali kaj kad pms dere, a mišljenja i osjećaji su ko propuh. malo te potegne pa ti nije dobro.
al vjera u sebe je ono najbitnije. samopouzdanje. jer kak da se neko drugi pouzda, kad se ni sam nemreš. ima toga možda u pevecu na akciji?
tolko toga mi se mota po glavi da više ne znam strpati svako u svoj koš. pod filozofijom se prisjećam prošlih vremena, pod vjeronaukom zamišljam budućnost. pod matematikom se tresem, a za ručkom razmišljam o indukciji. krenem pisati sastavak iz njemačkog i počnem roniti suze. pogledam koju staru sliku pa se nasmijem. gledam koji faks ima koji smjer pa krenem brojati poruke na mobu. totalni kaos. ništa mi više nije realno. pokušavam naći samu sebe. tiiinaaa?

ništa nije isto iz dana u dan, svaki dan je drukčije. propitujem samu sebe. kaj, gde, kad, kak, zake?
osjećam se baš djetinjasto, onak, nezrelo. a svaki dan se bližim punoljetnosti (ko da bude ona donijela neku promjenu d'oh). I onda kad se treba iskazati, ja posustanem. razlog? preveć sam ograničena nekim svojim moralnim normama, strahovima i mišljenju kaj bude neko drugi rekel ili mislil. imam osjećaj da me to košta sve više iz dana u dan. iako dosta razmišljam, ne mislim na pravi način i definitivno ne u pravo vrijeme. strah me. strah me da se ne izgubim. strah me da ne izgubim ono vrijedno u svojem životu. strah me samoće.

ja volim, iako to teško pokažem.
ja sam marljiva, iako se teško pokrenem.
ja šutim, a tak mi se melje.
ja ne volim školu, a tak mi je ljepo u njoj.
i opet sam zgubila misao jer je neka druga navratila. no nema veze. blog je ispunil svoju dužnost -> malo se lakše osjećam. i opet si mislim kak je to samo faza koja bude prošla.
ma bude bolje :)

PUSA