E ovako ljudi, prvo da pozdravim sve one koji su posećivali moj blog u prošlosti, one koji to čine u sadašnjosti ( a takvih nema ili sam to lično ja) i sve one koji ikada budu čitali nešto odavde. Dugo me nije bilo. Razloga je mnogo. Nek sam živ i zdrav što bi rekla moja majka.

U jednom momentu sam shvatio da mi ovo neizmerno mnogo fali. Da serem u javnosti.
Javila se meni ideja o tome kako bih mogao stvoriti svoju web stranicu ali to bi u ovom momentu bilo nemoguće. Što zbog vremena što zbog znanja. Pa (rečenice nemogu početi sa pa ali moja može) evo koristiću resurse i alate koje imam ne bi li i dalje umjetnički stvarao u ovom virtuljarnom svitu.

Dakle "Priče iz dubine Čmara" se nastavljaju.
Shvatio sam da je sam naziv baš pun pogodak i da je najbolje što sam možda u životu napravio.
Najgore je opisati samoga sebe, jer samog sebe slabo poznamo. Da je pobeći iz tela pa sagledati samoga sebe samo bi vanjštinu mogli da opišemo jer ju vidimo. Ono onutra, srž, bitak i spiritualno teško je opisati(jer ne vidimo,možda Čak Noris vidi dušu ). Većinom drugi ljudi nas okarakterišu kao vake il nake, krive il prave.
Kad bi moj blog tako sagledavali za ono vanjsko rekli bi "Johnnyev blog" ali ono unutra bile bi "Priče iz dubine Čmara"

Eto javljaću se po potrebi i mogućnosti.Nadam se da će ovo bar neko pročitat, a ja ću razglasiti da sam dućan ponovo otvorio.

Ostaću dosledan sebi, većini ponekad vulgaran, gramatički i jezično neograničen koristeći sve moguće jezike našije naroda i narodnosti, pričati o svakidašnjim temama malije ljudi, o nesvakidašnjim događajima velikije ljudi, osobnim problemima, zapažanjima, razmišljanjima...sve u svemu truduću se ostati komičan (što nikad nije ni bio)....

Tako je govorio Johnny!

PS. jedva sam se setio šifre, iz jedno 15og puta sam pogodio.