Dolazi nam zima. Temperature se spuštaju do nule a desi se da i pređu nulu. Kad neko spomene zimu dolazi mi par asocijacija. Kao prvo glupi božićni filmovi nakon koji se osećam glupo ali sretno, zatim coca cola reklame, jebeni sneg u koji ne mogu da gledam pa stalno škiljim, klinci koji bacaju petarde baš kad ja pridremam i svinjokolje. Neki bi se začudili sada zašto ja to spominjem,ja koji živim u naselju ali svake godine prinuđen sam da sudelujem u žrtvovanju svinja. Gde, pa naravno u Pačetinu.

U subotu, kada sav svet izlazi da se potuče na brod ili vadis ja ostajem kod kuće, umoran sam i neda mi se. Moj otac polako ulazi u moju sobu dok ja slinim na krevetu uz iritirajući zvuk levog motora termo peći koji jebeno tandrče. On svojim ljupkim glasom obaveštava mene, svog sina da je sutra taj veliki dan i da treba da se naspavam i pa pripremim toplu odeću i čizme. Po izrazu njegova lica vidim da se i njemu ne ide ali kad Mara(baka) drekne svi se moramo postrojit sa noževim u rukama. Nedelja je ujutro, dolazim u tu avliju i gledam. Sve je spremno. Iz improviziranog šporeta napravljenog od bureta izlazi dim i para tople vode koja će se u daljnjem procesu koristiti za šurenje. Majka, već od davno budna ide po dvorišu i psuje boga oca gde smo do sada. Ja ko žvaka razvlačim se u potrazi za nekom starom truljom. Dok na sebe oblačim neki prsluk koji nije vidio veš mašine zadnje 4 godine čujem iz vana kako pada prvi.Muvam se okolo, u pravilu čekam da mi kažu da im smetam i da bolje da odem usisavat(to definitivno bolje radim). Dok gledam kako pravi muškarci u onom koritu žuljaju dlake sa limenim predmetima u obliku stožca ja stojim i pravim se da ložim vatru. Na glavu stavljam i neku crnu kapu da mi ne mrzne glava. Još sa nožem u ruci izgledao sam kao da sam se upravo vratio sa ravne gore. Još sam se muvao tuda okolo sve pokušavajući naći neku zanimaciju. Uglavnom nikad ja nisam bio taj dečak sa sela, nikad me te aktivnosti nisu privlačile, ali eto baš ako je nužno i ja pomoći. Niti sam volio krv i proučavanje anatomije svinje. Nakon što su sasekli prvu u komade došlo je nešto što bi i ja mogao da radim. Mene i mog brata Jovicu(10god) zadužio je za sektor ČVARAK. Mi smo bili zaduženi za to.

Čvarak majstori


Kad ništa neznaš da radiš čvarke uvek moš rezat. Moj brat jovica radio je to puno brže od mene, on je dete sa sela i mnogo praktičnih stvari zna. Stvarno je legenda. Uz njegove lovačke priče iz osnovne škole rezanje čvaraka je stvarno bilo zanimljivo. Naime dobijete kajiš svinjskog sala, zavisno od veličine režete ga na manje kajiše pa na kraju te manje sve zajedno režete u kockice i tako dobijate finalni proizvod-čvarak. Nađe se tu neka ljigava masa koju je Jovica usporedio sa ljigavcima koji svetle(oni na kirbaju) jedino što ovaj ne svetli. To je neka masa sala koja je neverovatno ljigava i jako ju je teško prerezat jer se otima i skliže. Ali upornošću i to smo savladali. Prava stvar jeste kad uzmeš neobrađen kajiš sala pa ga treneš od astal, tad čuješ onaj neverovatni zvuk paf! Pošto smo završili jednu svinju Joco i ja odlučimo da odmorimoi zamezimo malo dok ovi pravi muškrci ne istrančiraju ono drugo. Uz smeh Jovicinih dogodobština brzo smo završili i drugu svinju. Čvaraka je bilo u dve poveće plastiče posude. Mi smo svoje obavili. Pravi muškarci ostali su još da prčkaju oko sitnica a ja sam zalego. Radeći sa Jovicom shvatio sam jednu stvar, deca sa sela su bogatija životnim iskustvom,znaju dosta stvari u praksi,nisu razmažena i mnogo su zdravija i imaju normalnije ponašanje. Kladim se da ni jedno dete iz grada ne bi usudilo primirisat svinjokolji a kamoli rezati čvarke, dok Jovica to radi sa užitkom. Sa svojim 10 godina deluje mnogo ozbiljnije nego njegovi vršnjaci koji provode sate u virtualnom svetu.

Tako je prošla još jedna svinjokolja. Možda čak zadnja u mojoj porodici jer baka je već stara i sve joj se teže voditi brigu o svinjama.Ali nadam se da ću prisustvovati na još svinjokolja, ali samo da režem čvarke.

Valjda je i ovo bio samo trend. Znate onaj najobičniji dečiji trend. Kao recimo samo zato što ti imaš barbiku moram je imati i ja, iako ja i ne želim tu barbiku to je trend. Uostalom svi je imaju, pa mama kupi i meni jednu da se i ja uklopim da i ja budem IN. Što bi reko drug Pajković FEŠN(fasion) sa naglašenim e.

Tako je verovatno i sa ovim blogovim. Ukoliko se ne varam to je bilo otkriće negde 2006 u proleće,znam tada sam bio drugi razred. Znam da su nešto ljudi oko mene to spominjali a ja kao čimpanza, češkao sam se po glavi i razmišljao kako to da je neznam nešto novo na internetu. Da nije bilo onog sudnjeg 7 marta 2006 ovo verovatno ne biste ni čitali. Tada mi je prišla Vanja(Hippie) i rekla kako bi bilo dobro da si eto i ja otvorim blog. Na taj savet ja sam samo odgovorio: "A koji kurac je to?" tada mi je ona potanko objasnila sve, još je pridodala da se ja činim kao osoba koja bi to mogla, odnosno osoba koja inače mnogo sere, pa zašto to ne izneti u javnost. Tada sam napisao svoj prvi post.Bio je kratak i govorio je o tome kako se u našoj školi priprema sve za taj dan žena,8. mart. Uglavnom vratimo se na trendove. Tada je blog bio u trendu, odnosno u procvatu.Recimo da je od 10 ljudi koje poznam njih 5 imalo blog. Bio je to fora. Možete mislit koliko je to bilo popularno kad je i Čele napravio svoj blog. On, osoba za kojeg bi verovatno rekli da će zadnji otvoriti blog, jer verovtano ga to ne znaima, nije u tom svetu. Sve je bilo sjajno. Na svakom postu dosta komentara, što dobrih što loših kritika. Uglavnom sav taj trend bloga dosta se zadržao. Ako se ne varam, to ludilo,bar koliko sam ja u Vukovaru uspeo da skontam trajalo je oko 6-7 meseci. Zatim popularnost posedovanja bloga opada. Sve se ređe piše, teme su iscrpljene, komentara sve menje ili su glupi. Recimo oni lanci sreće. Ono što je mene posebno nerviralo je bilo to da mi neko napiše:"Bio sam ovde". Zašto se onda ja uopšte trudim sa pisanjem posta ukoliko mi neko napiše "BIO SAM OVDE". Bolje da mi se nasere o tome kako se apsolutno ne slaže sa mojim mišljenjem, jer tada bar znam da je pročitao ono što sam napisao. Idući dalje postajalo je sve gore. Recimo priče o izlascima. Svaki izlazak je isti, koga briga što se Pero nalijo ili što je Jaroslavu ostavio dečko. Što više, osoba koja to čita nezna možda sve te ljude pa to ograničava broj čitalaca na bliske prijatelje kojima to ionako mogu ispričat na ulici. Idući dalje ljudi sve ređe pišu, kao i ja sam u zadnje vreme. Što zbog obaveza, što zbog nedostatka vremena i inspiracije, a nekad mi se jednostavno ne da. Uglavnom zatim je došlo do totalnog zapuštanja bloga ili čak gore stvari - brisanja.Sve su ovo znakovi da blog više nije u trendu. Bar za neku moju generaciju. Mislim da i msn-u opada popularnost, bar se ja više toliko tim ne koristim. Ali kako kažu: "Kralj je mrtav,živio kralj. Doći će neki novi trendovi,neki novi klinci...

*Pero i Jaroslava su limišljeni likovi radi lakšeg shvaćanja poente