ponedjeljak, 19.02.2007.

Psihički umor

Ja kad zahrčem u podne

Svaki dan ustajem se oko pola 6.Spremam se za školu.U školi ne radim ništa teško.Što više tamo više sedim nego bilo šta drugo radim.Ono pet minuta odmora,nešto se pojede,malo protegne.Negde oko jedan završi i ta patnja pa krenem kući.Vani lep dan,sunčano.Dan da nemože biti bolji.Razmišljam o tome kako ću se ić provozat malo,prošetat do Dunava.Jer stvarno šteta bi bilo upropastit i prespavat ovakvo vreme.Ulazim u prašnjavi bus,onaj oldtimer.Prašina ulazi u nos i osušuje mi bale.Bale zbog isušivanja prelaze u čvrsto agregatno stanje.Vadimo ih prstom "kažiprstom" u narodu popularno zvanim "rovačem".Ali to sad i nije toliko bitno.Uglavnom izradim plan kako ću ić van i sve.Pomalo smoren ali nasmešena lica dolazim svojoj kući.Bacam ključić u bravicu,okrećem dvaput.Unutra mračno ko u grobu.Svetlost sunca se probija kroz rupice na roletni.Zrak bez imalo O2 uspavljuje me.Ručak na stolu zove moje ime.Onda sedam i idem ručat malo.Zaista malo ručam,jednostavno mi se ne da žvakat odjednom.Odjednom osetim umor.Sve postane nebitno u tom mraku.Krevet zasvetli božanskom svetlošću,čujem kako tiho zove moje ime.Nemogu da odolim.Presvalačim se na brzinu i skok.Vlaga od slina i miris masne kose izbijaju iz jastuka.Ah dome slatki dome.Uskoro padam u san.

Pitam se od čega budem tako umoran.Verovatno me ubije uspavanost i tišina u mojoj kući.Možda je to ipak psihički umor.
Istina je tamo negde.
- 22:11 - Komentari (15) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.