Sve što nam je lepo je prošlo.Ostaju samo uspomene.Uspomene mirisa i ukusa.Tako je u sećanje ošla i naša jedina palačinkarnica.Palačinkarnica 056,u tržnom centru.Sama je postala deo mene.Svaki izlazak u Vukovar počinjao je upravo u palačinkarnici.Dođemo tamo oko 9 sati i sa vrata vičem "49".Bila je to šifra palačinke sa pudingom,eurokremom i mrvicama keksa.Bilo je i slanih i slatkih palačinaka,ali sve su bile dobre i velike.Čovek se mogao najesti od palačinke.A kakvu su tek belu kavu pravili,nikad prežalit.Nasmešeni ćelavko nas je već i upoznao koliko često smo dolazili.Uvek opuštena atmosfera,baš onako kako sam volio.Iako sam možda ukupno bio 10 puta,pamtim samo lepe i smešne događaje.Postalo nam je to kultno mesto u gradu.

Nekad bilo,sad se samo spominjalo...
E da.Bilo je to negde krajem prošle godine.Standard izlazak.Dolazimo do palačinkarnice a njoj nema sveta ni svetla.Šta je bilo? Pogled na oglas rekao je sve.Na godišnjem su odmoru.Otvoriće se posle nove godine,reko,dolazim prvi onda.Bio sam pomalo tužan tada,ali me moj optimizam uveravo da će se otvoriti posle nove godine.Zadnji dani nove godine su polako prolazili,a želja za brojem "49" je sve više rasla.Slina je curila,stomak se oglasivao svaki put kad sam prošao pokraj naše palačinkarnice...Datum ponovnog pokretanja tvornice sreće sve se više bližio.Konačno 2.1,dan kada se palačinkarnica trebala opet otvoriti...
Dolazim u Vukovar,jedva čekam da zagrizem palačinku.
Hvatam za kvaku i guram vrata,ali ne ide...gledam,gledam,nikoga nema unutra.Šta je sad,nije moguće.Pogled luta po vratima i dolazi do bednog papira,A4 formata na kojem piše:
"Lokal se izdaje" i broj telefona.Noooooooooooooooooooooooooooooooo!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Nije moguće,neverujem....kako,zašto...nakon puštene suze,sabirem se,dolazim sebi.
Lokal je iznutra bio poluprazan,prašnjav...olovno tužna slika.
Odlazim,odlazim...ah nemogu da verujem,zatvorila se palačinkarnica.Ništa tu ne možemo...
Ostatak priče je pre dramatičan da bi ga stavio na net.

Eto život se nastavlja,pomirio sam se sa činjenicama.
Još i danas prođem tuda,ugledam prazan lokal,duboko udahnem i kažem prostodušno "Ah!"

Kasnije su počele kružiti priče da nisu imali za struju.Sve je to zavera neka veće i moćnije sile koju mi mali ljudi ne zarumemo,niti ćemo ikada razumeti.Jedino što nam ostaje jest da sami pečemo svoje palačinke,koje će biti gorke od suza puštenih na smesu.

Why palačinkarnica is gone?

Nevezano za priču:
-bolestan sam i izgleda da ću dobiti gripu,ali sam i dalje sretan jer imam kartu za 14.3 u 20:00,Iron Maiden