Sidin u ovoj pripizdini od gradske, skidan muziku već po običaju, doli u mojoj bivšoj školi (faust) dica se deru iz sveg glasa - veliki in odmor. Blago njima, heh, jutro u školi, damn, ne postoji ništa gore. Al to su ipak dica, niži razredi. Još niti ne naslućuju šta ih sve u životu čeka, većina in je stvari lipa i krasna. Al vidit će nažalost da je život kurva kad ih krene jebat u zdrav mozak. Kad budu vidili da je malo dobrih i iskrenih ljudi oko njih, kad budu dobivali noževe u leđa, onda će se možda i sićat ovih osnovnoškolskih dana.
Kad bi me pitali zašto san to napisa, reka bi van da ne znan, puklo me, jer neman baš neku određenu temu trenutno za pisanje, nekako san sve teme već ispuca, izvrtija i po nekoliko puta, al glavno je ono da su neki od vas bili oduševljeni tim temama, a isto tako mi je drago šta mi blogu rastu posjete zadnje vrime. To znači samo jedno. Posta van je zanimljiv. A ja van obećajen da ću se trudit i dalje pisat postove koji će vas sve prikovat uz stolice i natirat na razmišljanje. Možda bude i pisama (made by me) ako mi se bude dalo to stavljat. (slika je stavljena kako bi razlikovali ovo gornje - javljanje, i donje - uobičajene teme za post. fala)
Traženje smisla nečega u današnjem svitu je naprosto postala jedna bezizlazna avantura, tj. ima jedan ishod, a to je nula, poraz, kako već to tumačite. Jednostavno ponekad ne tribaš potrebu tražiti smisao (ja je već dugo vrimena neman) ako si okružen pozitivom.Kad san već spomenija poraz, moran van i to reći. Mrzin gubiti, biti poražen, al ako jesan poražen, onda ću se ponosno i ponovo dići gore, kao feniks iz pepela, jer svi koji me znaju znadu kakav san ja, ono šta želim ja dobijen (istina bog, prije ili poslin, ali dobijen), ono šta mi smeta, rješin bilo kako bilo. Kad san poražen, ona iduća pobjeda bude slađa od bilo čega na svitu, jer znam da san ponosno odnija titulu, da san ponosno zgazija sve jebene protivnike koji su mi se našli na putu. Jednom me neko upita: "Bi li ti gazija priko kostura mrtvih ljudi kako bi ostvarija neki cilj?". Moj prvotni odgovor je odma izletija iz mojih usta i bija je naravno DA, našto je ova osoba koja me pitala ostala puff, i onda me nanovo pitala. I pošto ja nisan ima volje puno sad komentirat zašto san reka da, rekoh ne i tako završih tu priču. Ali virujte mi kad van kažen. Samo vas upornost može dovesti do tolko željenog cilja. Samo ako ste uporni, ako znate pilat određene osobe kako bi nešto dobili, samo tako ćete doć do onog šta van triba, šta želite.
Jeste li ikad žalili za prošlošću, nekim danima koji su se dogodili, koji su trajno obilježili vaše postojanje, vaš životni put? Jeste li ikad poželili vratit vrime kako bi ispravili neke male ili enormne pogreške koje su vas stajale voljene osobe, novca ili nečeg trećeg. Zamislite da je to moguće. Kakva bi samo bila onda slika ovog propalog svita zvanog Zemlja. Možda i nebi bilo ratova, možda se nebi dogodija ni domovinski, to niko ne zna. Očito da je naša jedina zadaća živit svakim danom najbolje šta možemo, jer mi nikako ni da hoćemo nećemo saznati šta će se dogodit sutra ili šta bi se dogodilo da nešto nismo učinili. Nije to jedina želja koju ljudi imaju. Previše je tih želja, a premalo vrimena, jednostavno ne možeš sve stići napravit kako bi nekome udovoljija, a i da sam budeš na kraju zadovoljan učinjenim. Zajeban je ovaj svit, zajeban i jako kompliciran. I da bi opsta u njemu moraš bit taktičar, igrač i to jako pokvareni igrač, koji će u svakom trenutku bit spreman okrenit ploču i igru u svoju korist, a u istom tom trenutku moraš i bit spreman pomoć prijateljima. Jedino tako moš steć povjerenje i ljubav okolice, priajtelja, pa čak i familije. Ovo današnje stanje u obiteljima nije katastrofalno, nego još gore od toga. Uvik svi misle kako je njima najgore ovo ono, al nije, postoje i gori slučajevi. Pa prođite samo gradon, pa ćete vidit one prosjake, bezjake, eto van šta van je život. Nekoć nasmijani - danas taj izraz više ne poznaju dok ne utonu u utjehu alkohola il drugih opijata.