Sloboda i jednakost
03.05.2006., srijeda
Igra
|
Predstavljamo vam kratku priču naše saradnice: IGRA POČETKOM devedesetih prvo su prolupali umetnici i intelektualci, čak i oni koji su se smatrali takvim, ostali narod je ostao normalan u onoj meri koliko je to čelnicima odgovaralo. Smatram se piscem, mada me drugi ne smatraju takvim. Ne pišem romane već život, a on je ovde odviše kratak. Ja sam umetnik u sporom usponu. Volim da se gubim u meni nepoznatim gradovima i uvek da pitam gde sam, mada mi odgovori mnogo ne znače. Idem u pozorište, igram jamb sa samim sobom i proučavam Dostojevskog kao humoristu. Jedino što znam jeste da sam pismen. U književni klan ne mogu da stupim, jer nisam dovoljno visok. Rečenice su mi kratke i konfuzne. Izdavači me ne vole i tvrde da nemam talenta, što se vidi iz priloženog. Zato decu iz zgrade učim da budu ljudi, da znaju gde je kladionica i na koje timove da se klade. Da bi čovek preživeo mora da bude spreman na svašta. Završivši tehnologiju shvatio sam da sam NIŠTA, razmazana mrlja koja šeta gradom. Ne bežim ja od posla nego on od mene. Ne zna da sam genije koji će ga prerasti, a nema dovoljno para da mi se revanšira, zato i ne volim kapitaliste. Proja više vredi od njihovih lepih reči. Shvativši da sam postao aktivan pušač jeftinih cigareta i pivopija ispred dragstora, morao sam da smislim način kako da dolazim do novca, a da sačuvam obraz časnog gređanina na kome neće da zarađuju korumpirane sudije i uvek nezadovoljni advokati. Država od mene može videti samo mrlju, tamnu stranu svoga postojanja. Novinari uvek nedostaju u ovoj zemlji. Ja sam jedan od njih. Imam njuha i vidim ono što drugi ne vide. Spreman sam na akcije, navijam za slabije. Bez lažne skromnosti, strašno sam objektivan, pre bih rekao pristrasan, ali to je princip koji ne poštuje ovaj poziv. Pisao sam o privrednom kriminalu, a zatim su i mene stavili u njihov koš, rekavši mi da treba da se pridržavam pravila jačih. Ja sam čovek, a ne životinja. Otpustili su me. Našao sam klinca iz ulice. Pet godina. Težak dvadeset kilograma. Dovoljno za solidan prihod. Ima šmeka i uči da igra košarku. Kad poraste biće Vlade Divac, na to sam ga ja nagovorio. Ja nisam monstrum, ja sam humanista. Dečko voli banane, a ja cigarete i pivo, tu već postoji neki zajednički interes. Prvi put sam ga sasvim slučajno odveo u kockarnicu, gde smo, zahvaljujući njegovoj asistenciji, dobili dovoljno novaca na poker aparatu da se on najede banana, u čemu je preterao, pa je dobio gastritis, a ja sam se gospodski napio, što bi omladina rekla 'kao majka'. Za kusur smo otišli u prvu kladionicu i kladili se na njemu smešne timove koji su nam kasnije doneli pozamašne 'dnevnice'. Obukli smo se. Sutra je bio bolestan iz razloga koji je naveden. Sve sam ovo pripisao slučajnosti, ali sam morao igru da ponovim barem još jednom kako bih se uverio da ovde nije mesto Molderu i Skali. Rezultati su bili van mog očekivanja. Prema matematičkim proračunima za šest meseci, ako nastavimo ovim tempom, mogli bismo da otvorimo prodavnicu južnog voća i dragstor pića. Malog je pri tome trebalo držati na oku da, ne daj Bože, njegovi roditelji ne bi uočili talenat za donošenje sreće, jer bi se moj unos prepolovio, a možda ne bih više ni mogao da ga nosim kao amajliju. Novac nisam ni smeo da mu dajem, da ne bi bio sumnjiv i postao meta Državne bezbednosti. On je jeo banane i bio srećan. Ja sam štekovao novac u jastuku koji je postao velik kao oblak. Bližio se peti mesec. Sve je išlo po planu, a onda... Dečko je dobio veliku alergiju, crvene tačke i napade gušenja. Sve to zbog prokletih banana. Nisam imao kud, falilo je novca. Mali je sve ispričao roditeljima, što je i bilo logično. Tužili su me zbog obmane maloletnika. Možda taj slučaj ne bi ni dobio na težini da se nisam pojavio na naslovnim stranama. Tekstovi su otprilike glasili: 'Pisac pred kojim je bila blistava karijera osujetio dečije poverenje. Njegovi rukopisi, iako sede u fiokama najvećih izdavačkih kuća, ocenjeni su kao visokokvalitetni i bili su na pragu da ugledaju izloge knjižara.' Proces je zaustavljen. Pisac ipak treba da bude čovek, a ne životinja. Anđelina Petrović |
- 16:37 - Komentari (9) - Isprintaj - #
Dnevnik.hr |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
Opis bloga
Kritički pogled na svet, politiku, društvo... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
