Jazzie

Bila sam dijete od svojih 6 godina i te mi je večeri mama objasnila kako se rade djeca – dečko gurne pišu curi u pipicu! Šok je bio beskonačan. Sram još veći. Brzo sam svoje (sa)znanje podijelila s ostalim klincima u parku i bila sam tako cool – ja sam bila ona koja tajnu zna.

U vrevi puberteta, sa svojih 14 godina, bila sam buntovna na sve. Tvrdila sam da nikada neću imati djecu – plače, gnjavi, sere, piša, sise ti se objese...

Kada sam dosegla 18. već sam bila dovoljno odrasla da sam znala da želim djecu. Jednoga dana. Kada dođe vrijeme za to. Kada se ispune svi uvjeti. Budem jednom...

I onda se srušio moj svijet... Znala sam ja da porod boli, ali što sam sve saznala u proteklih par godina, neugodno me iznenadilo. Moja teorija je bila da ću tražiti epiduralnu i mirna Bosna. Ali mi nitko nije rekao da prije poroda žena popuca ili je izreckaju dolje pa je poslije šivaju! Kada sam se kao mala čudila kao dijete izađe kroz pizdu, rekoše mi da se raširi. Sad se čude, pa kako nisi znala da se ipak ne može toliko raširiti.

Svakim danom saznajem sve više činjenica vezanih uz trudnoću i porod (ne nisam trudna, niti planiram u skorije vrijeme), a djelomično sam se obrazovala i kroz Thejine ne tako davne postove o ne-lijepoj strani poroda. Sve više prijateljica i poznanica se odlučuje za bebu ili im se jednostavno zalomi (iako teorija zalamanja stoji na klimavim nogama, obzirom da svi znamo kako djeca nastaju) pa sam tako svakim danom bogatija za još koju informaciju koja me sve više udaljava od želje za imanjem djece.

Da, kažu da se na kraju sve to isplati – ali kako bi bilo da muškarci to preuzmu na sebe – bol bih propustila, krajnji efekt isti. Činjenica da su to „sve žene ovog svijeta prošle“, nije nimalo olakšavajuća...

Pridružujem se Scarlett O'Hara – „I'll think about it tomorrow!“.