Jazzie

„Gospođo Jazzie“, viknula je sestra s vrata onkološke ambulante.

Ušla sam u ambulantu, a sestra me otpratila do moje kabine. U maloj, mračnoj kabini skinula sam svoju vestu, majicu i grudnjak te sjela na stari metalni stolac s tamno crvenim kožnim tapecirungom. Razmišljala sam o ženama čija sam lica maloprije promatrala u čekaonici dok sam valjala neke glupe fore s mamom, nastojeći ne misliti na ono što me čeka. Sve su one bile 40+, opuštene, bez imalo straha na licu.

Doktorica me pozvala i ja sam ušla u malu ambulantu te se legla na krevet. Namazala me s masti i pomicala onu dršku ultrazvuka po mojoj dojci analizirajući moju kvrgu – dimenzija 2x1 cm. Cijelo vrijeme mi je milim glasom govorila da to nije ništa.

Druga doktorica mi je prišla, osmjehnula mi se ohrabrujuće, te zapiknula malu iglicu u moju dojku. Što se poslije događalo ne znam jer sam se zabuljila u ekran aparata za ultrazvuk pokušavajući vidjeti šta se događa, ali ništa nisam shvatila. Malo je zabolilo i u par sekundi sve je bilo gotovo. Priljepili su mi gazu na mjesto uboda.

Ušla sam u kabinu ponovno se obući i u tom trenutku sam pukla. Suze su same navrle na oči, a ja sam pokušala pogled usmjeriti prema gore da ih zadržim da ne kliznu. U tom trenutku sam shvatila zašto su žene do tada hladnih lica izlazile iz ambulante uznemirene, s očiglednim bijesom, očajem, tugom i jadom na licu.

Ja nisam rizična skupina. Ja imam samo bezopasnu cistu čiji je sadržaj danas isisan iz mene i poslan na analizu za svaki slučaj. Ali kod njih situacija nije tako jednostavna.

PREGLEDAVAJTE SE!!!