Jazzie

Drago mi je da je moj prethodni post ostavio toliko utisaka na vas... Ipak, svaki put kod pomalo kontroverznih postova me oduševi kako neki ljudi zabriju nešto u glavi (što zapravo uopće ne piše u tekstu) i onda to nameću kao moje mišljenje. Mislim da je to domena psihologije pa molim demjanicu nek se s tim malo pozabavi!

Da ne bi stali na prethodnom postu, danas opet o prodavačim – ovaj put plastike. E, ovako priča kreće. Moje niskočanstvo, danas ujutro kad je otvorilo oči, je shvatilo da mu treba jedna torba u koju stane fascikl ili bilježnica veličine A4 (21x29.7). To se moralo odmah kupiti. Prvi slobodan trenutak iskoristih za jedan posjet H&M i nađoh jednu crnu torbicu, srednje veličine, iznimno povoljnu. Dođoh na blagajnu, širok osmeh i zlatan american. I kaže meni tetka – kartica ne valja. Ja sve fino kul (jer već mi se dogodilo to jednom), kažem „dajte nazovite amex i nek vam daju preko telefona autorizaciju jer znam da je s karticom sve u redu“. A ona će na to meni – da to nije moguće jer se to tak ne radi i to nije njen posao. Nek joj dam pare ili nek oslobodim red.

Meni para (ona plinovita) na uši, vatra na usta, i tko zna šta je još počelo izlaziti iz tih mojih rupa van. Niš, dam ja njoj sad zeleni american i zelenjava prođe (srećom!). Izletim van iz dućana ljuta ko furija i bip-bip-bip zovem ja sad amex. „Ne radi mi kartica – već drugi put mi se to dogodilo.“ A tetka (aka, prodavačica plastike) će meni da je s karticom sve u redu. Rekoh, nije sve u redu kad ne mogu kupiti ništa s njom jer mi je odbija kao nepostojeću karticu – ne, ona vidi u svom kompjuteru da je sve u ok.

A tu je reko problem. Kaj ti kreteni informatičarski ne mogu ništa napraviti da valja???