Jazzie

Prošlo je već bilo mnogo godina i sve što u Combrayu nije bila pozornica i drama mog odlaska na spavanje nije više za mene postojalo, kadli jednog zimskog jutra, čim sam se vratio kući, majka opazi da mi je hladno pa mi predloži da, preko svog običaja, popijem šalicu čaja. Isprva sam odbio taj njen prijedlog, a onda sam, ne znam ni sam zašto, pristao. Ona je poslala po jedan od onih kratkih i oblih kolača što se zovu mala madeleine, koji izgledaju kao da su izljeveni iz ižlijebljene školjke jakovske kapice. I tako uskoro mehanički, onako potišten zbog tmurnog dana i perspektive žalosne sutrašnjice, prinesoh usnama žličicu čaja u koji sam bio umočio komadić madeleine. Ali u istom onom trenu kada mi je gutljaj čaja izmiješan s mrvicama kolača dotaknuo nepce, uzdrtah jer sam osjetio kako se nešto neobično zbiva u meni. Prožeo me neki divan užitak, nešto posebno, a da nisam znao zašto. Učas su mi životne nedaće postale ravnodušne, životni porazi nevažni, kratkoža života prividna, isto onako kao što djeluje ljubav, prožimajući me nekom dragocjenom suštinom: ili, bolje reći, ta suština nije bila u meni, ona je bila ja. Nisam se više osjećao prosječan, slučajan, smrtan.