04/24/2010 (Pjesmom kroz zavičaj)

Kad bi rođo s juga Miljevaca
zapivao rano kod ovaca
pisma bi se čula moj brajane
priko Krke i do Rupske strane.

Ječali bi i Umac i Brina
isto tako Moseć i Promina.
Nema rođe nema ni ojkanja
pisma više nigdi ne odzvanja.

Minjaju se na žalost vrimena
pa ni stari običaja nema
a kroz sela samo kad se prođe
skoro da ti i do plača dođe.

Selo svako poluprazno zjaje
mili Bože di narod nestaje
ni magare za potrebu ljutu
više nećeš vidjeti na putu.

Nekada je bija desna ruka
što sve nije za čovika vuka
rudarice sviće i petrulje
zaminile na struju žarulje.

Kad bi danas brunzin obisija
na kumaštre svak bi ti se smija
rekli bi ti sirotinja puka
do kakvih je još došao muka.

Sve postalo gospodski toliko
stap ni kaba ne poznaje nitko
niti pura na kuminu kvrca
niti žerava uokolo vrca.

Moda stare običaje uze
tko još sije žito il kuruze
tko još viđa sukanac u sobi
tko udara prakljačom po robi.

Ili kosu pere sa lukšijom
il se žena prti sa vučijom
čak ni prase više se ne tuče
zaklana ga kupi i dovuče.

Kulenice ne nadiva nitko
što sve nema moja mila diko
a kabanom kad bi se pokrija
rekli bi ti da si poludija.

Kad sve skuntaš ne znaš što bi prije
da se plače ili da se smije
eto, takvo sada vrime dođe
nitko poput Miljevačkog rođe.

Aut voza nizačim ga briga
u selo mu i asfalt pristiga
vozi brzo kao da prkosi
moraš pazit da te ne pokosi.

Još kada se nalije gargaša
ni turski mu nije ravan paša
tko pokuša da ga opomene
on se na to od smija zacene.

Il se stane na tebe derati
pa se moraš uza zid verati
il ti psuje sve na nebu svetce
pa pokušaj doći na Miljevce.