Jamie Parizer

Ako niste i sami takvi, onda ste sigurno u životu naletjeli na čovjeka koji gunđa da mu ide na kurac njegov rodni grad i da jedva čeka da se iseli iz njega jer su u tom gradu svi «zatucani», «konzervativni», nema se kaj za raditi, fali zabave, sve je uvijek isto. Uglavnom, grad u kojem žive je jednostavno prevelik ili premali za njih.

E, Jamie Parizer je, igrom slučaja, postao totalna suprotnost takvim ljudima. Već 6 godina, Jamie Parizer živi u «egzilu», kak u Hrvatskoj, tak i u inozemstvu, mjenjajući mjesta stanovanja ko obuću. Malo je na kontinentu, malo na jugu, malo u sredini, malo je u pizdi materini, malo je na otoku, i svugdje osim ne doma. A najradije bi htio biti doma, jer mu je «dom», onaj pravi dom, u najljepšem gradu na svijetu. Jamie Parizer jednostavno obožava svoj grad, ljude koji u njemu žive, svoje prijatelje , prirodu oko grada, kvartove, gradske »spike», jutarnju kavicu, nogometni klub svog grada….Ljudi moji dragi, sve bi dao da se mogu vratiti odmah.

Ali, kaj češ, sve ima svoju cijenu. Jebi ga, tu je posel za mene i dragu, tu je bila prilika, i nije bilo druge nego pod spikom da je ovo samo privremeno, zabiti se u govna i sad tu čepiti i čekati na priliku za povratak kući (moja draga je isto iz mog grada).

Vjerujte mi, Jamie je sve vagnul, i pluseve i minuseve, i skužil je da je najbolje pretpeti neko vrijeme, bar dok ne skupimo dovoljno iskustva za neki bolji posel doma. Bez posla nema kredita. A bez kredita nema moje kućice, moje slobodice. Jer Jamie Parizer je čvrsto odlučio da se ne vraća doma mamici i tatici. I tak.

A u tih 6 godina, ajoj kaj je sve Jamie Parizer doživel. Stvarno je imal priliku živeti u svakavim sredinama i naučil je puno puno korisnih lekcija.

Naprimjer, ako si kontinentalac a negdje si u dragoj nam Dalmaciji, nikad, ama baš nikad nemoj reći da ti je zima. O, ne ne, odma si kreten i odma ti svi odmahuju s glavom i govore:» Ma vama kontinentalcima je uvijek zima, vi niste navikli na buru. A, čekajte, čekajte samo vi, dok zapuše bura, budete vi vidli kak tek može biti hladno. I sve to tonom koda sam najveća papčina na svijetu jer mi je zima. Normalno, njima nikad nije zima. Njih su ko male puštali da goli usred zime trče po buri da ih malo ojačaju. Oni su navikli na to. Ma jebem im.

Onda, ako slučajno dođete na novo radno mjesto, i ljudi s kojima radite izgledaju ko kandidati koji već 10 godina čekaju na red u staračkom domu , onda nikad ama baš nikad nemojte reći da se nekej može bolje napraviti. Ni slučajno! To automatski aktivira njihov nemaš-ti-pojma okidač i jedino kaj ti preostaje je čekati sat-dva ili do kraja radnog vremena, da ti oni objasne kak se to radilo dok su oni bili mladi, pa kak sve ovo novo ništ ne valja, pa kak su oni morali raditi ovolko ili ovolko. Ili rečenice tipa »di si ti bio dok sam ja….! Illi «javi mi se dok buš ti napravil to i to…..to sam ja sve sam…» pračeno onim famoznim «no, stvarno, pogledaj me kak sam najpameniji!» klimanjem glave. Ajoj. Užas. Nije dobro ni reći da neznaš jer onda budu te prihvatili ko dugoočekivanu žrtvu. Pa budu te onda lekcijali od A do Ž. Jer svi ti ljudi imaju potrebu objasniti nam da njihov život ima smisla, oni su postali profesionalci u kaj ja znam, pečenju palačinki, ili razvrstavanju faktura po registratorima. Mislim, najbolje je šuteti. Ovo baš nema veze s podnebljem, ali jebi ga, nakupilo mi se svega i svačega.

Onda, recimo, kao se slučajno nađete u maloj otočkoj sredini , u malom mistu, nikad nikad ne tračajte. NIKAD! Tu se sve dozna, i kaj je najgore, oni nadodaju još svakakve izmišljotine. Kružile su priče da se šef moje firme zaljubil u tajnicu druge firme koja ima 2 djece s drugim mužem, a prvi ju je ostavil zbog neke doktorice koja je prije lječila njezino djete s prvim mužem koje je imalo kroničnu upalu pluća i da nije bilo moje susede koja im je našla vezu u Švicarskoj, to dijete nikad nebi ozdravilo. A vidiš, spasili smo mu život, a sad se mali drogira . Vidla ga je čistačica neki dan da se družil z onim narkomanom, a čul sam i da je bil u komuni. Kužiš, a istina je da se je ta famozna tajnica u biti žena koja se oženila samo jemput i da je sretno oženjena i ima dvoje djece iz tog braka, od kojih jedan, taj koji se navodno drogira, išel na faks u Zagreb, a svi su srali da je u komuni. A taj za kojeg ti svi govore da je narkoman ima dugu kosu . Mislim, stvarno. Bolje se ne mješati.

Kaj se podstanarstva tiče, jedno je pravilo: NIKOM NE VJERUJ JER SVI ŽELE SAMO TVOJ NOVAC! Eto.

Mene je uvijek čudilo kak to da sam živel u najjužnijem gradu (pogodi koji) 5 godina i da me nijedan susjed nije pozdravljal. Kaj je najgore uopće ih nisam nikad ni videl jer svi imaju ogromne ograde koda bu ih neko z minobacačima napal. Kod nas doma se odma zna da si novi u vulici i odma te svi pozdravljaju i za čas se znaš sa svima. Doneseju ti i kolače koji put, a neki put si najdeš i ekipu među susjedima. A tam-ništ. Čoveče i ljudi kod kojih sam živel u kući me nikad na ručak nisu pozvala niti su mi ikad od rođendana donesli komad kolača ili torta, niti ništ domačega…NIŠT! Jebote gostoljubivost.

Joj, dobro, da vas više ne gnjavim.Očito imam napad nostalgije. The big one. Ajde, još malo….još samo malo…

Voli Vas Vaš
Jamie Parizer